Politički svingeraj

Ova aktivnost odvija se bilo kroz specijalizovane klubove i privatne žurke ili po privatnostima doma svog. Sociolozi su šezdesetih i sedamdesetih godina bili izuzetno istraživački zainteresovani za ovaj fenomen, da bi im interes vremenom posustao. Međutim, danas javni sving-klubovi postoje u gotovo svim velikim zapadnoevropskim i severnoameričkim gradovima. Sudeći po pojedinim istraživanjima, najveći deo svingera je sasvim zadovoljan svojim bračnim i emotivnim vezama, svoj brak smatraju komparativno srećnijim nego što to čine (javno) monogamni partneri, i upravo zamenu seksualnih partnera vide kao razlog unapređenja kvaliteta svoje veze.

Srbijanske partije kojima nakon izbora dopadne najveći takozvani „koalicioni potencijal“ moguće je nazvati političkim svingerima. Jer, politički svingeraj iliti zamena partnera karakterisala je oba protekla postizborna ciklusa u Srbiji. Partija sa najviše koalicione potencije redovno se nutka(la) dvojici povećih i posve različitih partnera, ukazujući spremnost na kopulacionu saradljivost kako sa svojim tradicionalnim, tako i svim drugim partnerima. Bez etičkih kočnica, uz osmeh minirajući javni moral i ukus većine. Igra rečima sa svingerajem je fantastično precizna: osim specifične seksualne kulture, „swing“ znači i konstantno ljuljanje od jedne strane ka drugoj. Klatiti, njihati, okretati se i otvarati.

Ovu pohotno pohlepnu igru na predprošlim izborima igrala je Demokratska stranka Srbije. Prisetimo se, njena zamena partnera u vidu kratkotrajnog postavljenja Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije pokazala se kao izuzetno korisna i osnažujuća za nju samu. Ubrzo potom, obnaženi prvi partner je, u zamenu za vernost, DSS-u stidljivo ponudio i poziciju premijera, i direktora Državne bezbednosti, i ministra policije i tako dalje. Prošli put, afrodizijaci u vidu broja mandata pripali su Socijalističkoj partiji Srbije. Najednom su oni postali ti koji, na zgražavanje svih (proisteklo iz latentne zavisti), imaju slobodu da igraju igru koalicionisanja sa više partnera. Njihovo (biračko) telo postalo je najzgodnije, i otpočele su epizode patetičnog udvaranja. Od menjanja žute za crvenu, preko nacionalnih pomirenja, do trke za Zlatnim Palmom sa jagodinskog festivala. Konačno, ovih dana sebe privlačnijim želi učiniti raskolnik Tomislav Nikolić i ekipa okupljena oko slogana „Napred Srbijo“. Ovaj interes za šminkom i atraktivnošću su javno obznanili: nastoje biti onaj jezičak na vagi koji će im na narednim izborima konačno obezbediti gomilu udvaranja i, još važnije, gomilu vlasti.

Dakle, Kama Sutra pozicija koaliciono potentnih i svingerajski raspoloženih prilično je zahvalna stvar. I svi smo učesnici u toj kinky aferi. Nažalost, pasivni i submisivni. Prisetimo se, nakon prošlih izbora bilo je kao na časovima književne kritike. Da bi se predvidelo ko će s kim u političku postelju, nedeljama su se analizirale reči, misli, motivi i u najmarginalnijim izjavama pridošlim od onih koji su tada bili najpoželjniji partneri: Socijalističke partije Srbije. I sve to dok se mesecima bistrila sopstvena zamisao pragmatizma i/ili doslednosti. Kao i u svim latinoameričkim sapunicama, politički svingeri se na kraju udome kod jednog partnera. Ali, prikovanim uz TV drže nas obrti iz epizode u epizodu. Van sumnje, ovu će sapunjarsku ulogu nakon sledećih izbora igrati novi Nikolićevi radikali.

Razlog penetracije marginalnih seksualnih kultura u srbijanski politički mejnstrim je kontekst temeljne raspolućenosti ovog društva. Javnost je odsečno podeljena po bazičnim pitanjima bliske prošlosti i sadašnjosti: uloge Srbije u ratovima po bivšoj SFRJ, karaktera režima Slobodana Miloševića, karaktera politike Zorana Đinđića i suštine njegovog ubistva, te pitanja integracije Srbije u Evropsku uniju. Odnos zaista kao da je oko pola-pola. Samim tim, onih nekoliko stotina hiljada koji se predstave kao promiskuitetniji od ostalih – oni koji mogu sa svima – proći će najerotičnije. I, naravno, njihov jezičak po biračkim telima i jednih i drugih taj je koji razbuktava političke strasti.

Metafore u stranu, ne sme se izgubiti iz vida kako su ove legitimne prakse neretko tek privid demokratičnosti. Oblanda u vidu principa, programskih sličnosti, demokratskih procedura samo je zavesa za pijacu: trgovinu obojenu cenjkanjem. Monete su ministarstva, gradonačelnikovanja, bezbednosti i drugo. Zatezanja i ustezanja oko formiranja nove beogradske vlasti behu tek najnoviji primer iste delatnosti političkog svingeraja. Pregovori najčešće nisu o politici, već o nepolitičkim ponudama pred naraslim apetitima i strastima. I zato je srbijansko društvo u nadripolitičkom stanju gde je poenta ko će kome i koliko dati. Dok je na svima nama dato tek da ćutke i sa strane učestvujemo u toj kopulaciji. A dok je tako, valja slušati dobrog dekadentnog garažnog rokenrola: „Goin’ Down Swinging“ od Nashville Pussy, recimo.