Potencirati pozitivne primere

A sa druge strane dominira protivrečna misao da u svim društvenim institucijama stvari idu loše, a nema dovoljno ozbiljnih kritičkih analiza. Međutim, razmišljanje u smislu ili/ili ne doprinosi primerenijem radu društvenih institucija, jer se potpuno gube iz vida oni primeri koji su za svaku pohvalu i kojima treba dati odgovarajući publicitet.

Iako ne osporavam činjenicu da nedostaju često kritike na loše usluge zdravstvenih ustanova, ni potenciranje u javnosti samo neprihvatljivih postupaka u lečenju stanovništva, ne doprinosi izgrađivanju puteva koji omogućuju pristupe koji vode ka pozitivnijim praksama u lečenju bolesnog stanovništva. Ako se samo stalno podsećamo, putem medija, na loše prakse u zdravstvenim ustanovama, neopravdano zanemarujući primere savesnog lečenja, koji treba da služe za ugled, loša praksa će se rasprostirati, a zdravlje građana postajati sve lošije.

Da bi se takvo ozbiljno stanje prevladalo i šire otvorile mogućnosti za traženje najpotrebnijih/efikasnih puteva otkrivanjem novih mogućnosti lečenja (alternativnih praksi), potrebno je upoznavati javnost i zdravstvene ustanove sa najboljim rezultatima ponašanja zdravstvenih ustanova i njihovih ekipa u borbi protiv nasleđenog javašluka i otvaranja puteva neprevaziđene prošlosti. Stoga ovom prilikom skrećem pažnju da, kada je zdravstvo ili školstvo u pitanju, mislim da su to najvažnije društvene oblasti i ako u tim oblastima nema napretka i osavremenjivanja načina delovanja, štete su mnogo opasnije i sprečavaju napredak društvene zajednice i stanovništva. Veoma je malo primera u javnosti isticanja pozitivnog ponašanja društvenih ustanova koje doprinose izlasku iz „mračnog tunela prošlosti“ i omogućuju krčenje novih puteva u borbi protiv bolesti stanovništva ili otklanjanja drugih teškoća.

Iako sam poznata kao kritičar zagađivanja ljudskog duha, smatram da se ne može ostajati samo na kritici negativnih pojava, već je neophodno javno potencirati pozitivne primere koji treba da služe za ugled. Uzimam kao veoma pozitivan primer jednu ekipu „Hitne pomoći“, koja me je lično uverila da u Srbiji postoje i ustanove koje najsavesnije obavljaju svoje poslove, pružajući svesrdnu i efikasnu pomoć teškim bolesnicima.

Ekipa „Hitne pomoći“ sa Zvezdare ponašala se neočekivano (suprotno nezainteresovanim ekipama) veoma humano i pomogla bolesniku da počne brže da ozdravlja. Na obaveštenje da se radi o bolesniku u teškom stanju, ekipa kojom je rukovodila dr Dragana Luković sa medicinskim tehničarem Josifom Lazićem pristigla je veoma brzo u sredu 26.08. u jutarnjim časovima i odmah prišla stručnom pregledu pacijenta, ne samo detaljno ispitujući sve parametre bolesti koji su doveli do alarmantnog stanja, bez nervoze i žurbe, sugerišući određene lekove i dajući ih pacijentu, podstičući bolesnicu da se smiri i sama pomogne da lakše dođe do izlečenja.

Bez žurbe i arogancije sa kojom se bolesnica ranije suočavala u prisustvu ekipa „Hitne pomoći“, već svojim humanim nastupom ova ekipa je pružila prvu pomoć i bolesnica se osećala lakše posle primanja odgovarajućih lekova i uputstava za dalje lečenje.

Ovi savesni zdravstveni radnici su se ponašali po svim pravilima svoga humanog poziva i bili u pravom smislu „prva neophodna pomoć“. Ekipa je ostala kod bolesnice sve dotle dok nisu ustanovili znake oporavka, ostavljajući detaljna uputstva za dalji oporavak bolesnika.

Pošto bolesnica nije pristala da je prebace u bolnicu, ova ekipa je učinila sve što je mogla i ostala nešto duže, sve dok se nisu manifestovali prvi znaci poboljšanja stanja bolesnice.ž

Ovo je prvi put da se susretnem sa izuzetno savesnom mladom ekipom „Hitne pomoći“, a slična, veoma pozitivna iskustva savesnog i odgovornog rada imala sam i sa gastroenterologom dr Radmilom Krstićem, profesorkom neurologije doktorkom Stević, primarijusom dr Jelisavetom Bunjak, koji mogu služiti za primer lekarskom pozivu, što je, čini se, put kojim je krenula i pomenuta mlada ekipa, koja zaslužuje najveće pohvale i poštovanje.

*Autorka je profesorka u penziji Beogradskog univerziteta