Premijeru, da ga pustim?

Poslovnik predviđa samo tri sata mesečno za propitivanje, ograničava pitanja na tri minuta i dozvoljava premijeru da odgovara neograničeno. Čak i pod tim strogo kontrolisanim uslovima, ta tri sata su ipak prilično neugodna za premijera. Zato on, neumerenim tiradama troši ta tri sata i u tome mu pomaže predsednica Skupštine.

Pitanja postavljaju prvo najmanje poslaničke grupe, tako da male stranke koje su se „šlepale“ na koalicionoj listi uz SNS dobijaju upravo ovde pravi smisao: štite premijera od prave opozicije i njenih pitanja. Ako izuzmemo prvog i šestog, poslanike Zorana Živkovića i Marka Đurišića, preostalih sedam poslanika koji su dobili priliku u četvrtak da postavljaju pitanja bili su premijerovi koalicioni partneri sa svih nivoa vlasti (NS, Pokret socijalista, SVM, LSV, JS, LDP, DSS).

Kontrolu nad tokom sednice po Poslovniku ima predsednica Skupštine Maja Gojković. Ona može da brani integritet Skupštine ali se sa premijerom, čiji nadzorni organ treba da bude, tokom ta tri sata domunđavala i cerekala, a jedino pitanje koje je za njega imala glasilo je: „Da ga pustim?“

Ovim rečima je predsednica Skupštine od premijera tražila dozvolu (sic) da Saši Raduloviću omogući razjašnjenje nesporazuma sa poslanikom Draganom Markovićem Palmom, koji je dobacivanje poslanika Milojičića pogrešno pripisao Raduloviću i još ga i izvređao. Nije primereno, a nije ni pristojno da predsednica Narodne skupštine traži dozvolu i uputstvo od premijera dok vodi sednicu Skupštine.

Dalje, Maja Gojković je pred sednicu ukinula replike i institut ukazivanja na povredu Poslovnika primenom kreativnog tumačenja člana 216. Pomenuti član nalazi se u poglavlju „Poslanička pitanja u vezi sa aktuelnom temom“ i reguliše tok sednice kad ministri dođu u Narodnu skupštinu. Tom prilikom ministrima je članom 214 Poslovnika ograničeno vreme za odgovor na pet minuta.

Predsednica Skupštine Maja Gojković je ovo pravilo „pripisala“ drugoj vrsti zasedanja – onoj koja se odnosi na poslanička pitanja Vladi svakog poslednjeg četvrtka u mesecu, ali nije primenila i vremensko ograničenje za odgovor na pet minuta.

Zbog ovakve samovolje i silovanja Poslovnika, narodni poslanici su u četvrtak bili prepušteni na milost i nemilost premijera. Predsednica Skupštine je trebalo i da zaštiti dostojanstvo poslanika i Narodne skupštine zabranom premijerovih uvreda i tirada. Ona to nije uradila.

Premijer je, naravno, maksimalno zloupotrebio prostor koji mu je na ovaj način veštački stvoren, te pretvorio Skupštinu u svoju vašarsku pozornicu. Od prvog poslaničkog pitanja premijer nas je zasuo uvredama, pretio, pričao tračeve, digresirao, bavio se ličnom promocijom, cerekao, čak i kreveljio – udobno zaštićen činjenicom da su poslanicima isključeni mikrofoni.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ nikome nije dobacivala. Mi smo samo aplaudirali da premijeru ukažemo na njegove bravure. To je dozvoljeno. Vladajuća većina je aplaudirala mnogo duže i češće, samo ne istovremeno kad i mi, a to je očigledno iritiralo i premijera i predsednicu Skupštine, pa su počeli da nam se obraćaju, a mi smo na to odgovarali. Jedino što su njima mikrofoni tom prilikom bili uključeni, a nama isključeni.

Da li će nešto biti proglašeno za legitiman odgovor na uvredu ili dobacivanje, isključivo zavisi od zakona jačeg i zakona tastera za uključivanje mikrofona, kojim koleginica Gojković vrlo često teroriše poslanike u Skupštini. S druge strane, kada je reč o premijeru i njegovim digresijama i vređanjima, nije skupila hrabrosti ni za najblažu opomenu.

Više od dva sata slušali smo citate Hekmana, Dučića, Bonaparte, Bizmarka i „moga druga Palme“. Građanima Srbije izvinjavao se što ih ne laže, da bi ih potom zabavljao potpuno besmislenim i očiglednim lažima o vozačima Saše Radulovića koje je navodno kao ministar mučio i, „kada bi mu rekli dobar dan, on bi pozvao sekretaricu da im ona odgovori sa dobar dan“.

Uzgred, svi znamo da je priča o „mučenju vozača“ lajtmotiv srpske trač politike. Nije Radulović prvi kome je prišivena. I pre njega su nas tabloidi „obaveštavali“ kako neki političari, koje treba provući kroz blato (na primer Dejan Mihajlov), „kinje“ službene vozače.

Dodvoravanje izvršnoj vlasti i podaničko izvršavanje svih premijerovih naređenja čine Maju Gojković nedostojnom funkcije koju obavlja.

Potpisnica teksta „Radulovićeva lekcija iz poznavanja Poslovnika“ od 29. 10. 2016, koji je Politika objavila, sednicu Skupštine interpretirala je baš onako kako ju je premijer „tumačio“. Umesto izveštaja o sednici, ponovljene su reči premijera i predsednice da je Saša Radulović dobacivao, da je vređao, da je čak pokušavao da svojim ponašanjem spreči radikale da postave pitanje… Tvrdnja da „Poslovnik jasno propisuje da šetanje po sali, prilaženje i obraćanje drugom poslaniku nije dozvoljeno“ jednostavno nije tačna. Poštenije bi bilo citirati premijera nego praviti se svevideć i sveznajuć, a udvorički ponavljati njegove laži kao svoje „novinarsko“ saznanje.

Autorka je narodna poslanica pokreta „Dosta je bilo“