Foto: Danas/A. L.Bio je prvi april, a nikome nije do šale. Ne pamtim da je ikada ranije tako bilo. No ne pamtim ni da je ikada ranije toliko nesrećnih nastradalo zbog bahatosti. Peti mesec naše tragedije. Plač umesto osmeha.
Još malo pa će podne. Odlazim na Železničku da bih otputovao. Kroz vreme. Susreo postradale. I izvinio im se, mladima pre svih, što ih prethodne generacije nisu sačuvale od zlikovaca. Što nismo uspeli da na vreme izvadimo taj pokvareni zub društva pa se gnoj razlio preko svake mere. Boleće vađenje tog kvarnog zuba, i potrajati, kao i naše pokajanje što to ne sprečismo. Sada nam je lakše, imamo tu pamet, postojanost i odlučnost mladosti kao valjanog lekara. Samo da budemo strpljivi u veri da ćemo zajedno to uraditi kao treba, i da se više nijedan drugi zub ne pokvari isto tako ili još gore.
Došlo je vreme za svečanu tišinu. Stojimo pored cveća, onog neželjenog jer je tu zbog sveća. Ćutanje, opet. I kiša… Kiša koja sipi ne želi da nas razjuri. To je samo nebo dolivalo suze u naše oči. Zbog postradalih. I zbog nas.
Odlazim kući i presabiram misli. Jesu li žuljevi na nogama ove naše mladosti i radosti nakon desetina i desetina kilometara prepešačenih po vetru i kiši jednako bolni kao žuljevi u duši nas ostalih zbog protraćenih prilika da se to zlo spreči ili makar zaustavi? Nadam se da nisu, jer bi tada njihovo zalečenje trajalo baš dugo. Bez obzira na lekove. A tih lekova za dušu nema baš puno. I gorki su. Traže iskupljenje.
Zato opet na Železničku večeras.
Kiša koja nas večeras prati još od Rektorata izazov je za sve, pogotovu one bez kišobrana i kapuljača: ići do kraja ili stati sa strane, vratiti se u fotelju, posmatrati i lajkovati iz udobnosti? Nema stajanja, jer stajanje je vraćanje na staro. Nudi se slobodno mesto pod kišobranom, pronalaze zaturene kese u torbama i nude gologlavima da se bar malo pokriju. Zahvalnost pogledima, gestovima i rečima. Za jezerca koja kiša stvara u uleglom asfaltu duž celog puta slične pomoći nema, što je možda i dobro: bolje ćemo zapamtiti šta sve treba da popravimo kada uklonimo ove nesposobne.
Posmatram redare. Da li je „MF“ na leđima prsluka one devojke oznaka za Medicinski ili Matematički fakultet? Zašto ne i Mašinski? Nema transparenata, a i zastave na ovoj kiši ne mogu da se viore, kao da su i one tužne. Toliko dugo smo svi zajedno da redari ne moraju da nas opominju ni na šta. Nema zviždanja, nema doboša, povika, a opet svi osećamo i pamtimo taj bunt od ranije. Ova šetnja je drugačija. Nije hodanje već mimohod.
Stižemo do Železničke. Kolona je, kao i uvek do sada, duga, pa zadnji delovi pristižu kada je ćutanje već započelo. Nema pištaljki, nema ni svetla sa mobilnih. Da pokažemo da smo u tišini i mraku kao i žrtve. Bljesak raketa podstiče sećanje na svaku od njih. Neke rakete padaju na krov. Na mesto zločina.
U tišini se i razilazimo kućama. Sutra ćemo opet biti zajedno. Novosadska ZBORnica nas čeka.
Mihailo Krstić
Novi Sad
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
