Foto: Shutterstock/Grusho AnnaU aktuelnoj živoj polemici o tome ko može da se bavi psihoterapijom često se čuje argument da nije slučajno da su osnivači najuticajnijih psihoterapijskih pravaca bili psihijatri ili klinički psiholozi. Iz toga se izvodi zaključak da je psihoterapija po svojoj prirodi nužno vezana za te osnovne profesije.
Istorijski gledano, tačno je da su mnogi utemeljivači velikih terapijskih škola imali medicinsko ili psihološko obrazovanje. Sigmund Frojd bio je lekar i neurolog. Aron Bek, osnivač kognitivne terapije, psihijatar. Albert Elis, tvorac REBT-a, klinički psiholog. Marša Lajnen, koja je razvila dijalektičko-bihejvioralnu terapiju, takođe je psihološkinja. Karl Rodžers, utemeljivač klijentom usmerene terapije, bio je psiholog. Viktor Frankl, osnivač logoterapije, bio je neurolog i psihijatar. Erik Bern, tvorac transakcione analize, bio je psihijatar. Irvin Jalom, jedan od najpoznatijih savremenih egzistencijalnih terapeuta, takođe je psihijatar.
Ali iz ove činjenice ne sledi ono što se pokušava dokazati. Ono što je ključno jeste da su svi ti autori svoje modele razvili upravo izlazeći iz medicinskog i kliničkog diskursa, a ne produbljujući ga. NJihove teorije nisu nastale iz dijagnostičkih klasifikacija, nozologije ili farmakološkog modela, već iz filozofije, fenomenologije, teorije komunikacije, egzistencijalne analize, relacione dinamike i neposrednog psihoterapijskog iskustva.
Rodžers je svoju terapiju zasnovao na fenomenološkom razumevanju subjektivnog doživljaja, a ne na kliničkoj dijagnostici. Franklova logoterapija proistekla je iz egzistencijalne filozofije i iskustva logora, a ne iz psihijatrijske klasifikacije poremećaja. Bern je razvio transakcionu analizu kroz proučavanje komunikacionih obrazaca i skriptnih poruka, a ne kroz medicinski model bolesti. Jalom je eksplicitno naglašavao da egzistencijalna terapija svoje temelje ima u filozofiji, a ne u psihopatologiji. Drugim rečima, njihova osnovna diploma nije bila izvor njihovog psihoterapijskog modela. Naprotiv, ona je često bila polazna tačka iz koje su morali da izađu kako bi razvili novu praksu.
Ovde dolazimo do ključne razlike: geneza neke discipline nije isto što i njena ontologija (priroda, suština njenog bića).
Rani osnivači psihoterapijskih pravaca jesu većinom bili lekari ili psiholozi, što je istorijski razumljivo, jer su pacijenti i institucionalni okvir tada bili dostupni pre svega medicinskim i psihološkim stručnjacima. Razvoj psihoterapije, međutim, od samih početaka pokazuje izrazitu interdisciplinarnost.
Među značajnim figurama nalazimo i autore koji nisu bili ni psiholozi ni psihijatri: Oto Rank i Teodor Rajk, obojica doktori filozofije; Rolo Mej, obrazovan u teologiji i filozofiji; Majkl Vajt i Dejvid Epston, socijalni radnici koji su utemeljili narativnu terapiju; Virdžinija Satir, socijalna radnica i jedna od pionirki porodične sistemske terapije; Gregori Bejtson, antropolog čiji je rad bio ključan za razvoj sistemskog mišljenja; Humberto Maturana, biolog i tvorac teorije autopojeze; Pol Vaclavik, filozof i teoretičar komunikacije, čiji je doprinos u okviru Palo Alto škole oblikovao savremenu sistemsku terapiju; Pol Gudman, filozof i društveni teoretičar, koautor geštalt terapije zajedno sa Fricom i Lorom Perls, čiji je teorijski doprinos bio ključan u formulisanju tog pravca. Uz to, interdisciplinarni doprinosi nisu ograničeni samo na psihoterapiju. Teorije koje se danas izučavaju na studijama psihologije i psihijatrije razvijali su autori različitih obrazovnih puteva: Ana Frojd, utemeljivač ego-psihologije; Melani Klajn, tvorac teorije objektnih odnosa; Erih From (sociolog i psihoanalitičar), kao i brojni filozofi, antropolozi i pedagozi čiji su uvidi oblikovali savremeno razumevanje ličnosti, razvoja i odnosa.
Da sledimo logiku po kojoj poreklo određuje suštinu, morali bismo da tvrdimo da je svaka disciplina zauvek vezana za svoje inicijalne nosioce. Međutim, istorija znanja pokazuje suprotno: nove profesije često nastaju iz postojećih oblasti, ali se vremenom diferenciraju i stiču sopstveni identitet, metodologiju i standarde obuke. Tako je psihologija proizašla iz filozofije, ali niko danas neće reći da psiholozi moraju da budu i filozofi. Psihoterapija se jeste razvila iz medicine (neurologije i psihijatrije) i psihologije, ali se nije u njima iscrpela. Teorijski, metodološki i edukativno se razvila u samostalno polje koje zahteva specifičnu, višegodišnju psihoterapijsku obuku – teoriju, lični rad, superviziju, praksu i razvoj kompleksnog seta kompetencija i veština. Zato je pogrešno mešati pitanje ko je istorijski započeo određene modele sa pitanjem ko danas može steći kompetenciju da ih primenjuje.
Nema spora da psihologija i psihijatrija predstavljaju temeljne discipline u razvoju psihoterapije, ali njen istorijski tok pokazuje da je od početka rasla i u dijalogu sa drugim oblastima znanja, kao polje koje integriše različite uvide i ne može se svesti na jednu akademsku matricu. Osnivači psihoterapijskih pravaca nisu razvili zatvorene akademske klubove, već metode koje su od samog početka podučavali kandidatima različitih obrazovnih profila, kroz zahtevnu, standardizovanu psihoterapijsku edukaciju.
Važno je podsetiti i na nešto što se u javnim debatama često zanemaruje: ljudi ne ulaze u psihoterapiju samo zbog mentalnih poremećaja u kliničkom smislu te reči. Oni dolaze zbog gubitaka, raspada odnosa, životnih kriza, egzistencijalne praznine, konflikata, profesionalnih lomova, roditeljskih dilema, identitetskih preispitivanja, trauma, hroničnog bola, osećaja besmisla ili ponavljajućih obrazaca koji im otežavaju život. Čak i kada neko ispunjava dijagnostičke kriterijume prema udžbenicima, ta dijagnoza ne govori sama po sebi kako pristupiti toj osobi. Ne dolazi u terapiju „hodajući poremećaj“, već čovek sa svojom istorijom, odnosima, strahovima i nadama – osoba kojoj je potreban siguran prostor u kojem može da misli, oseća, simbolizuje i reorganizuje svoje doživljaje. Prepoznavanje teških kliničkih stanja i upućivanje odgovarajućem medicinskom stručnjaku jeste deo profesionalne odgovornosti psihoterapeuta. Psihoterapeuti, u svojoj praksi, sarađuju sa psihijatrima. Dakle, suština psihoterapijskog rada ne iscrpljuje se u dijagnostici. Za razliku od medicinskog modela, u psihoterapiji dijagnoza ne određuje jednoznačno terapijski postupak; ona može biti orijentir, ali ne zamenjuje razumevanje osobe u njenom kontekstu.
Povodom sadržaja i tona koji katkad poprima polemika u cenjenom Danasu, važno je reći sledeće: iako se ova rasprava ne vodi u akademskom okruženju, tema je isuviše važna da bi se razmatrala kroz mešanje pojedinačnih slučajeva, ličnih zamerki, anegdotskih ilustracija i retoričkih poređenja sa sistemskim i normativnim pitanjima regulacije profesije. Takvo preplitanje nivoa analize nije metodološki utemeljeno i vodi konfuziji, a ne razjašnjenju.
Autorka je psihoterapeutkinja
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
