Pre više od dve decenije politički lideri Singapura predstavili su ideju o „azijskim vrednostima“, da bi istakli da liberalni demokratski principi i prakse ne odgovaraju regionu, čime su raspalili važnu debatu, čija je centralna tema bila univerzalnost ljudskih prava.
Ali te diskusije su uglavnom zanemarivale još jedan inovativni predlog singapurskih lidera, odnosno da moderni politički sistem koji su proglasili, treba da funkcioniše kao meritokratija. Politička meritokratija, u kojoj se lideri biraju na osnovu njihovih veština i vrlina, čini okosnicu i kineske i zapadne političke teorije i prakse. Politički mislioci – od Konfučija i Platona do Džejmsa Medisona i Džona Stjuarta Mila – borili su se da utvrde najbolje strategije za odabir lidera koji su sposobni da donose pametne i moralno poduprete procene, kada je reč o širokom spektru pitanja.
Ali takve debate su uglavnom prekinute u dvadesetom veku, delimično zbog toga što su osporavale univerzalnost demokratije. Demokratija zahteva da samo narod bira svoje lidere; na biračima je da procenjuju vrline kandidata. Iako liberalne demokratije daju ovlašćenja stručnjacima na, recimo, administrativnim pozicijama i pozicijama u pravosuđu, oni su uvek odgovorni indirektno demokratski odabranim liderima. Međutim, politička meritokratija je u Singapuru i dalje centralno pitanje, pri čemu lideri zemlje još uvek zagovaraju institucionalizaciju mehanizama čiji je cilj selekcija kandidata koji su najbolje kvalifikovani da vode, čak i ako to podrazumeva nametanje ograničenja demokratskog procesa. Da bi zadobili podršku, često su apelovali na konfučijansku tradiciju. Kako je premijer Li Hsien Lung objasnio, jedan od mnogih konfučijanskih ideala koji je i dalje relevantan za Singapur jeste „koncept vlade koju vode časni ljudi, čija je dužnost da čine dobro za narod i koji uživaju poverenje i poštovanje stanovništva“.
Nakon sticanja nezavisnosti 1965, lideri Singapura su zadobili poverenje i poštovanje naroda tako što su rukovodili spektakularnim ekonomskim rastom.
Međutim, poverenje javnosti u poslednjih nekoliko godina znatno je opalo, što je primoralo vladu da zauzme predusretljiviji stav. Da bi umanjila nejednakost prihoda i pojačala socijalnu mobilnost, Vlada Singapura je povećala beneficije za ugrožene u socioekonomskom smislu i za srednju klasu, između ostalog i tako što je investirala u obrazovanje i učinila zdravstvenu negu dostupnijom. Taj novi pristup je nazvan „saosećajna meritokratija“. Singapurska diskusija o meritokratiji nije baš bila prihvaćena u inostranstvu, uglavnom zato što nije bila predstavljena kao univerzalni ideal. Umesto toga, lideri Singapura stalno ističu da potreba da se obezbedi da najsposobniji ljudi budu na rukovodećim pozicijama stvara izuzetnu presiju u maloj grad-državi s malim brojem stanovnika, ograničenim resursima i potencijalno neprijateljski raspoloženim susedima.
Međutim, njihova delovanja sugerišu da singapurski model političke meritokratije treba da utiče na druge zemlje, naročito na one s konfučijanskim nasleđem. U tom smislu, jaki odnosi Singapura s Kinom bi mogli mnogo da doprinesu unapređenju cilja političke meritokratije. Hiljade kineskih zvaničnika od 1990-ih putuju u Singapur da uče iz njegovog iskustva. Iako singapurski politički sistem ne bi mogao tek tako da se prenese na ogromnu zemlju poput Kine, on čini model koji je pomogao da se definiše nedavna težnja Kine ka meritokratiji. Zapravo, Kina je sledeći primer Singapura razvila sofisticirani i sveobuhvatni sistem za odabir i promociju lidera.
Meritokratski odabrani lideri su nadgledali ekonomski bum koji je izvukao nekoliko stotina miliona ljudi iz siromaštva. Međutim, istovremeno su se produbili problemi poput korupcije, nejednakosti, zagađenosti životne sredine, represije političkih disidenata i verskog izražavanja. Da bi se ti trendovi preinačili, potrebno je da Kina sprovede demokratske reforme s ciljem zauzdavanja zloupotrebe položaja. Takođe treba dodatno da razvije meritokratski sistem – Vladini zvaničnici treba da se biraju i promovišu na osnovu sposobnosti i morala, a ne na osnovu političke lojalnosti, bogatstva i porodičnog stabla.
Ranih 1990-ih niko nije prognozirao da će Kina za 20 godina postati druga po veličini ekonomija na svetu. Možda ćemo sledećih dvadeset godina diskutovati o tome kako meritokratija u kineskom stilu obezbeđuje alternativu i čak izazov za demokratiju u zapadnom stilu.
Denijel A. Bel je gostujući profesor na Nacionalnom univerzitetu Singapur.
Čenjang Li je profesor-saradnik na Tehnološkom fakultetu Nanjang u Singapuru.
Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u SrbijiPratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
