Foto: BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆŠezdeset osam. Koraka. Merio sam. Toliko je ta naša sugrađanka, gegajući se, mogla da napravi sa dve očito teške torbe u rukama pre nego što zastane da predahne. Susreo sam je ispred „Šuputa“, baš na ulazu u školsko dvorište, čekajući da sa srednjoškolcima uskoro odem na raskrsnicu kod crkve na Detelinari kako bi odali poštu nastradalima na Železničkoj.
Sugrađanka je zadihana.
„Mogu li da Vam pomognem, da ponesem torbe?“
„Molim?“
Ponovim.
„Ne treba…“
Gleda u školu na kojoj su okačeni transparenti, pa kaže:
„Gledam onu crvenu ruku. Treba da ih je sramota!“
„Koga?“
Ne odgovara.
„One koji su je okrvarili ili ove koji su to istakli?“, ponovo pitam.
Ne odgovara ni sada.
Uzima torbe i nastavlja. Gledam je i brojim dok opet ne zastane. Šezdeset osam koraka. I isto toliko godina za nama, tu smo negde. Šezdesetosmaši.
Nedugo zatim iz dvorišta škole izlaze redari, učenici i nastavnici. U rukama transparenti. Raskrsnica. Automobili zastaju, neki trube u znak podrške, mnogi vozači izlaze iz kola i stoje pored njih. Tišina. Podne. Crkveno zvono se oglašava i pridružuje na svoj način. Svaki zvon odjekuje i u srcima našim.
Za kim zvono zvoni? Kome?
Kratak zvižduk i ljudi se pokreću. Novi pokušaj da se život nastavi, nikada više kao pre.
Pored mene na trotoaru ka crkvi prolazi još jedna sugrađanka i dobacuje đacima koji se vraćaju u školu:
„Treba u crkvu da idete! Da se ispovedite!“
„Ko, ova deca? Zašto?“, pitam je.
Nema odgovora.
„A šta da rade oni koji su okrvavili ruke?“, nastavljam.
„I oni će“, odgovara.
„Kada?“
„Kada dođu na red.“
I ona je šezdesetosmašica, rekao bih.
Tu smo negde. Po godinama. Ali izgleda samo po tome.
Mihailo Krstić, Novi Sad
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
