Sme li Evropa da žmuri na bujanje neonacizma

Istina, tome već neko vreme posebnu pažnju posvećuju i nemački mediji (jasno je i zbog čega), ali je ruska sistematičnost i uplašenost povodom ovog pitanja razumljiva: prvi cilj Desnog sektora, partije Svoboda i Nacionalnog stroja u Ukrajini jeste jačanje antiruskog raspoloženja. Međutim, na ovome se stvari ne završavaju. Primetno je i jačanje antisemitizma, a korišćenje nacističke simbolike u svakom pogledu prenaglašeno. Komandant dobrovoljačkog bataljona „Azov“ Andrej Bilecki govori o „istorijskoj misiji“ ukrajinske nacije koja treba da povede „bele rase sveta“ u borbu protiv „semitski vođenih nižih rasa“!?

Zašto se o ovome ćuti (osim donekle u Nemačkoj) u evropskoj javnosti? Verovatan odgovor jeste zbog toga što su ukrajinski neonacisti korisno sredstvo u rukama zapadnih centara moći koji vode rat protiv Rusije. U ovakvim geostrategijskim igrama cilj uvek opravdava sredstva, pa se zato i zatvaraju oči pred povampirenjem nacizma. Lako se prelazi preko antisemitizma i mahanja „svastikom“ zbog toga što je antiruska histerija potrebna.

Međutim, šta će se desiti ako ukrajinska kriza eskalira, a neonacisti dobiju „sigurnu kuću“ za koordinisanje i širenje svojih akcija po celom kontinentu. Šta ako se ponovi slika iz Iraka, gde su radikalni islamisti korišćeni kao korisno sredstvo za demontiranje Sadamovog režima i organizovanje napada na Asada u Siriji, sve dok se nisu „otrgli sa lanca“. Sada su promenili pravac kretanja, opsedaju Kobane i možda se za par nedelja nađu u turskom delu Kurdistana.

Sme li Evropa da žmuri na oba oka pred onim što se dešava u Lavovu i Kijevu? Do juče, problem je predstavljao i Mečijar u Slovačkoj, predlagano je uvođenje sankcija Austriji zbog ulaska Hajdera u vlast, iako su tada obojica bila daleko u svojim stavovima od Olega Ljaška, Dimitrija Jaroša ili Olega Tjagniboka na primer. Vreme će pokazati, ali je sasvim moguće da i ćutanje Evrope ima veze sa tim što je na proteklim izborima za Evropski parlament jedno mesto osvojio i predstavnik Nacional-demokratske partije Nemačke. Izostanak reakcije ohrabruje predstavnike ekstremne desnice u nizu evropskih država.

Dok Evropa ćuti, neonacisti jačaju. A kada jednom u budućnosti Evropa progovori o ovom problemu, možda će već biti kasno za bilo kakvu ozbiljnu reakciju. Na kraju, sličan film se već prikazivao u drugoj polovini tridesetih. Sve dok se verovalo kako je moguće usmeravati Hitlera protiv Staljina, nacizam je bio korisno sredstvo u obuzdavanju Sovjeta. Jevreji i ostale „niže rase“, među kojima je posebno mesto bilo predviđeno za slovenske narode, bili su u toj računici samo „kolateralna šteta“. Da li se nešto naučilo iz ove lekcije? Ima li Evropa pravo na ponavljanje iste greške?

Autor je direktor Centra za strateške alternative, pisac knjige „Geopolitika Srbije“ i nekadašnji državni sekretar za KiM