Foto: EPA-EFE/YURI KOCHETKOVNe pratim Evroviziju, a sport još manje. Drugim rečima, slab sam navijač za Srbiju. Međutim, jedna od retkih prilika kada mi srčka zaigra nečim što je najbliže patriotskom zanosu dešavala se u Đardinima u Veneciji, u nacionalnom paviljonu Srbije na Bijenalu umetnosti. Ne radi se tu samo o natpisu “Jugoslavia” na našem paviljonu, koji smo nasledili od bivše države, nego vrlo često i o samoj umetnosti koja je tamo mogla da se vidi. Bio sam istinski ponosan kada bih video red ispred ulaza u naš paviljon, sa ljubiteljima savremene umetnosti iz celog sveta koji strpljivo čekaju da vide radove Aleksandra Denića 2024. i Vladimira Nikolića 2022. godine. Nismo se obrukali.
Bijenale je istinski impresivan umetnički događaj koji vas često ostavlja bez teksta i potrebni su sati da vidite sve što je u ponudi; privući i mrvu pažnje u tako oštroj konkurenciji nije nimalo lak zadatak. I, dobro, čijim će se radom Srbija predstaviti sledeće godine?
Radom Predraga Đakovića!
Koga?
Predraga Đakovića.
Ko je Predrag Đaković?
(Muk).
Znam da Srbija ima većih problema od Bijenala. Ljudi ginu pod ruševinama pokradenih građevinskih projekata; država nam je oteta; kriminalci su okupirali centar Beograda i najvažnije institucije; izbori su obesmišljeni, a Skupština pretvorena u skaredni cirkus; u toku je brutalan napad na tužilaštva koja bi sve ovo trebalo da dovedu u red…
Jasno je da je ekipi na vlasti najviše stalo do para i moći. Kultura bi im bila važna kad bismo se zezali. Koja li je knjiga obeležila 2025. po Đukinom mišljenju? Verovatno novi Knausgor. Album godine po izboru Milenka Jovanova? Možda se slaže s Amandom Petrušić iz “Njujorkera” da je u pitanju “Getting Killed” benda Geese. Omiljeni Vulinov film iz ’25? Novi Panahi, dakako.
Istina je mnogo tužnija i ceo slučaj oko Bijenala je ogoljuje do kraja. Tamo gde su ranijih godina ovu zemlju predstavljali genijalni Raša Todosijević, provokativna Tanja Ostojić, razigrani Škart, radikalni Mrđan Bajić, naprednjačku vlast će predstavljati potpuni anonimus. Rad “Preko golgote do vaskrsa” rečenog Predraga Đakovića prava je slika naprednjačke Srbije i njene brige za kulturu ove zemlje.
Ko šalje nesrećnog Đakovića u Veneciju? Šalje ga vlast koja ruši Dobrovićev Generalštab kako bi tamo napravila kičasti Trampov hotel; šalju ga mutni tipovi koji upadaju u Zavod za zaštitu spomenika kulture kako bi iz registra zaštićenih kulturnih dobara izbrisali zgrade Generalštaba; šalje ga ministar kulture Nikola Selaković, dok se u maniru odbeglog kriminalca na Informeru sprda sa celokupnim pravosudnim sistemom ove zemlje.
Evo i malo optimizma: Kada 9. maja 2026. godine bude otvoreno Bijenale, Srbija će možda već biti slobodna zemlja. Možda bi baš tada Đakovićev rad “Od golgote do vaskrsa” zapravo bio i dobar izbor. Čista konceptuala.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
