Srpski Glembajevi

Biće, naravno, ljudi, i biće oni u pravu, koji će kazati da je uvredljivo za Krležu, za njegov komad i za tu predstavu Ateljea, stavljati ih u isti pasus teksta sa komandantom Gologa otoka. Ali, ispalo je tako. Bizarne i stvarne zvezde obitavaju u ovome gradu u istome času na dva njegova kraja. Samo Krleža, hoćemo da kažemo, bilo bi isuviše!

Nije ovde, međutim, kraj sa tim slučajem komedijantom koji je na perverzan način povezao ove dve ličnosti koje ništa drugo i ne može povezati: Kapičić – i ovde ćemo ga dođavola napustiti – pre dve-tri godine proglasio je Krležu idejnim tvorcem Gologa otoka. Nije dao dokaze, nije ponudio svedoke, samo pogana reč. Krleža je već odavno bio mrtav, i sasvim je izvesno da je u tome bila pokretačka snaga ove blasfemije. Pomalo neočekivano, međutim, pokazala se i njena dobra strana, ispala je kao jedan vrhunac pa, dakle, i jedan kraj: besmislenije i apsurdnije se, naime, nije dalje moglo po onoj liniji po kojoj je Krleža hteo biti izbrisan kao bilokakva činjenica za srpsku kulturu. Za novu srpsku političku misao, nastalu na Miloševićevom nauku, Krleža je imao dva fatalna atributa. Bio je Hrvat, i bio je komunist. Leteo je stoga iz škola, iz lektira, iz izdavačkih programa, iz javnosti, iz svega, dakle, što je zvanični sistem. Valjalo ga je, u beskrupuloznom udbaškom stilu, postaviti još samo na mesto šefa našega Gulaga.

Sinoćna predstava Glembajevih stavlja sve to manje-više ad akta. Na tridesetu godišnjicu smrti Krleža se u Beograd vratio zapravo trijumfalno. Kao nekad! Sam je opisivao – juče smo vam u Danasu ponudili fragmente njegovih sećanja – svoje beogradske premijere kao događaje karijere. Beograd mu je tada bio mera, možda to i danas jeste. O Kraljevini Jugoslaviji pisao je on nemilosrdno, ali neke najbliže ljudske i životne veze ostvario je upravo u Beogradu, i upravo sa Srbima, u krugu od Dražinog Dragiše Vasića do Titovog Marka Ristića. U novoj Jugoslaviji kao spiritus rector socijalističke kulture priman je od Srba možda sa manje simpatija ali ne sa manje divljenja. Hotel Mažestik nije ni do danas uklonio njegove tragove, koje Miljenko Jergović uspostavlja sada i kao deo sopstvene intime. Nisu ga ovde izbrisali iz sećanja – evo baš amblematično – ni takvi kao što je recimo Dobrica Ćosić. Svedočeći jedared autoru ovoga članka o tome kako mu je kao mlad pisac u Beogradu bio Čičerone, i kako su kod Davičovog tasta jedared za stolom – već kod supe – zbog tumačenja srpske istorije raskinuli zauvek, nije poricao Krležinu opijajuću veličinu. A upravo smo Ćosićeve romane sa posvetom Fricu i Beli, oslovljenima dakle tako vrlo prisno, mogli videti u Krležinoj spomen sobi hrvatskog Leksikografskog zavoda. Kao što su se tamo mogli videti radovi drugih srpskih pisaca, i jednoga takvoga literarnog jurodiva kakav je bio Miodrag Bulatović.

Nije, naravno, sve bilo med i mleko. O njemu se kao kadetu austrougarske vojske plela ona klasična intriga koja je uostalom ovde pratila svakog velikog Hrvata te generacije: da li je ratovao na Ceru! I kako je to uspeo da umakne Paveliću samo sa nalazom famoznog doktora Vrančića, da je lud. Na književnom polju, sa Andrićem i Crnjanskim rvao se za prestiž. Sa Crnjanskim je imao i otvorene neprijateljske faze, mada Crnjanski ni u emigraciji nije prestajao da misli da je Krleža veliki pisac. Novinari mu nisu mogli lako prići, ali je baš odavde veliki Boro Krivokapić uspevao. Krleža mu je, doduše, već u prvoj prilici još s vrata kazao: Vaši su zubi, mladiću, za popravku! Napokon, možda ne i najmanje važno, supruga Leposava – alias Bela – Kangrga bila je ličkoga, srpskog porekla.

Nekako nas sinoćna predstava Glembajevih vraća ne toliko u to doba koliko u taj vrednosni sistem. Budimo ipak sasvim tačni. Ni u najcrnje dane, kad su po Tuđmanovoj Hrvatskoj kontejneri za smeće punjeni srpskim knjigama, pa i tako pitomim i ljupkim kao što je Ćopićeva Ježeva kućica, bilo je ovde ljudi koji su vozili u smeru suprotnom od mejnstrima. Gojko Tešić je baš tih devedesetih uredio jedan Pečat u spomen na Krležu i njegov slavni časopis toga imena. (Ironijom sudbine, taj levičarski naslov danas nosi Vučelićev ultrakonzervativni magazin). Tešić je bio, kažimo tako, čuvar vatre. Krleža je potom i igran ovde: Mijač je pre deceniju režirao njegovu Ledu baš u ovome istome Ateljeu, na talasu nove tolerancije koju je donosio Peti oktobar. Probio je led u smislu naše priče i bio vesnik promene. Ali, nije imao, niti je mogao imati isti efekat kao ovi Glembajevi koji liče na otvoreni šampanjac (puklo je i peni se). Oni su, naime, došli pošto je Boris Tadić bio na Ovčari, i pošto je Prosinečki stigao u Zvezdu. To je ta razlika u razlici. Važna, eto, i za pozorište.

Ljudi pozorišta znaju biti egzaltirani, ali izgleda da to ovde nije slučaj. Veliki povratak Krleže racionalno se, zapravo, centrira kao umetnički poduhvat, tek minimalno kao politički. Premda bi logo sezone Ateljea – NexT Yu – u čijem se okviru i igra Krleža mogao ukazivati na nešto drugo, njegova je ideja benigna. Ne primaju je svi u Zagrebu, međutim, tako. Na Yu – ma bila ona i virtuelna i jezička Yu, kakva je ova NexT Yu – tamo se još uvek gleda sa oprezom. Uverili su se, verovatno već sinoć, da Kokan Mladenović nema nameru da postane Kralj Aleksandar.

U navali publike na sinoćnu predstavu dobar su deo napetosti nosile najave da bi abonenti mogli biti ljudi sa najviših mesta u Beogradu i Zagrebu, u okviru njihove nove regionalne politike. Tito jeste dolazio na Krležine premijere, i opteretio je pisca državnim statusom. Uprkos svemu sinoć je, međutim, sa Krleže definitivno spala ta dvorska aura. Jagoš Marković je bio najuporniji u toj nameri, duboko verujući da se najbolji Krleža, danas zapravo jedini relevantan, krije u njegovoj velikoj književnosti. Otklonio je i pretpostavke da će igrati na prvu loptu i preko Glembajevih juriti srpske tajkune. Poslednji koji su igrani pre ovih njegovih viđeni su pre tri godine na Rijeci. Oštro stilizovani kao mjuzikl, sa meta-porno divom Severinom Vučković kao Barunicom Kasteli, oni su glembajevski svet grabeži, umorstava i pljačke u finalu predstavili zbilja forte: sa karnevalskim maskama Sanadera, Kosorice, Šeksa i Todorića čija su čela prosvirali meci. Jagoš Marković rešio je da ne šalje tako direktnu i brutalnu poruku. Drži, sasvim vidljivo, da je najveća moguća provokacija u vezi sa Krležom zapravo Krleža sam. A koliko je uspeo u tome oceniće u Danasu narednih dana naša kritičarka Ana Isaković.