Šta se dešava u Srbiji

Ali evo šta on sam o tome piše svom i mom prijatelju. „Odmah se videlo da smo svi mi sitna riba za ministra i njegovo osoblje, nesto što je njemu potpuno sporedno dato da uradi. Oni su, doduše, uprkos velikom broju ljudi koji su želeli da se vrate, obezbedili radna mesta samo nekolicini, uglavnom doktorima nauka, i to na nekim institutima dok su ostali morali da odustanu i vrate se tamo odakle su došli, gde su uostalom imali daleko više od onoga što im je ovde nuđeno, brzo shvativši da bi živeti u Beogradu kao podstanar ili sa kreditom za stan i hraniti porodicu sa nekom mizernom platom makar i zbog patriotizma bilo prevelika žrtva. I tako je to počelo i završilo se jalovo!!“

A da biste shvatili ko je i kakav je onaj koji uprkos verbalnim pozivima i marketinškoj kampanji vlasti suštinski nije potreban Srbiji citiraću deo pisma u kome Vladimir govori o sebi, svojoj porodici i biznisu. „Nama je ovde vrlo dobro i lepo živimo. Imamo kuću kakvu nismo mogli ni da sanjamo, posao kakav sam uvek želeo, a to je da budem na čelu poslovne jedinice koja se bavi elektrotehničkom strukom. Deca su nam dobra, lepo vaspitana i dobro uče u školi. Pobožni su i čvrsto drže veru naših starih predaka. Imamo dobre prijatelje i ovde u gradu, a i u Čikagu. Na poslu je velika gužva. Moj sektor je prošao prestruktuiranje i izašao iz krize sa rekordnim profitom. Otvorio sam nove grupe za elektromagnetnu kompatibilnost i pouzdanost dizajna i novu laboratoriju za testiranje, pa pregovaram sa upravom firme za proširenje poslovnog prostora i investiciju od 2-2.5 miliona dolara. Nije dosadno. Ali bih voleo da se sve ovo dešava u Srbiji!“

Ipak ono što je meni u celoj priči bilo najinteresantnije jeste njegovo viđenje onoga što se dešava u Srbiji. Taj pogled sa strane, koji nam ponekad nedostaje. A on o tome svom prijatelju piše sledeće. „ …jasno je da je Srbija na ivici finansijske propasti i da para nema niotkuda… nema organizovanja industrije na bazi znanja i konkurencije… poljoprivreda je takođe slaba i samo trgovina i uslužne delatnosti funkcionišu… veliki giganti su ili uništeni ili su prodati. Stvoreni su monopoli da bi veliki i lokalni tajkuni mogli da profitiraju bez prave konkurencije i deo onoga što zarade podele sa političkim partijama finansirajući njihove kampanje… zapadne kompanije uglavnom zanima prodaja, pa u Beogradu imaju predstavništva ili prodajne objekte, svesni da je njihovim proizvodima gotovo nemoguće konkurisati jer imaju čitave armije inženjera koji neprekidno rade na razvoju novih proizvoda… zato mi u Srbiji, baš kao i Poljska, Česka, Slovačka, Mađarska, Rumunija i pomalo Bugarska, možemo da dobijemo da radimo samo nešto marginalno, odnosno da proizvodimo takozvane nekritične komponente za njihove finalne proizvode… a sve to se prilično jeftino već radi u Kini i u Indiji, gde je težiste nešto više na inteligenciji tj. softveru… a u tom i takvom globalnom privrednom ambijentu Srbija pokušava da privuče investitore tako što će da im da još bolje uslove nego Rumunija i Bugarska, odnosno sve za džabe!!“ Čuj za džabe, a onih 10.000 EUR po svakom novom radnom mestu pride?

Zato generalno stvari sa Srbima u dijaspori po Vladimiru stoje ovako. „Moram ti reći da sam svojevremeno bio i u Rolling Meadowsu na prezentaciji koju je američkim zvaničnicima i srpskim biznismenima priredila SIEP-a i pozvala ih da dođu u Srbiju, ulože novac i pokrenu biznis… a oni opet ne dolaze… zato što nemaju poverenja, što vide visok nivo korupcije, veliku i sporu birokratiju, ljude koji hvataju krivine i ostale mane i nedostatke. I što ne veruju u političku stabilnost.“