Subjektivno i objektivno u životu i u pravu

Ako reči subjektivno i objektivno analiziramo kroz njihovo značenje u utvrđivanju krivice i krivične odgovornosti (ovde potpuno izostavljamo i zanemarujemo objektivne elemente krivičnog dela) subjektivno ima izrazito pozitivnu konotaciju, a objektivno negativnu. Subjektivna, lična, pojedinačna ili individualna krivična odgovornost tekovina je ljudske civilizacije i traje više od 200 godina. Haški tribunal, koji je formirao Savet bezbednosti OUN kao ad hok sud, za sve vreme svoga rada sudio je okrivljenima samo i isključivo po principu subjektivne odgovornosti. Objektivna odgovornost je institut građanskog prava naročito u parnicama za naknadu štete u kojima se odgovara za štetu koju pričine maloletnici, životinje, kao i za štetu nastalu elementarnim nepogodama (najdrastičniji slučaj ove vrste odgovornosti je kada je vlasnik dvorišta u kome je oluja polomila stoletno stablo koje je palo preko ograde i na trotoaru uništilo automobil, vlasniku automobila nadoknadio štetu).

Od kada je osnovan Haški tribunal pa sve do danas (prvih 10 godina intenzivnije i glasnije, a kasnije slabije i tiše) ogromna većina srpske javnosti: predsednici, premijeri i ministri, sudije, tužioci i advokati, profesori i studenti prava, novinari i portparoli, nevladine organizacije i akademici, popovi i književnici, pevačice i glumice, frizerke i bebisiterke, seljaci i intelektualci, penzioneri i sportisti, konobari i dileri tvrdili su da Tribunal u Hagu sudi po principu objektivne odgovornosti i to Srbima, da je politički sud, da je formiran da satanizuje Srbiju i srpski narod, da je deo i instrument zavere Zapada, posebno Amerike protiv Srbije i Srba.

Veće Haškog tribunala kome je predsedavao holandski sudija Ori većinom glasova donelo je oslobađajuću presudu za Jovicu Stanišića i Franka Simatovića konstatujući da je utvrđeno postojanje zločina za koje su optuženi, ali da nema dokaza za njihov lični ili subjektivni odnos prema tim zločinima.

Sada, četiri beogradska advokata, koju su svaki po više od jedne decenije pred Haškim tribunalom bili branioci ili u nekim drugim ulogama (amikus kurije ili pomoćni branioci na primer), javno istupaju sa tezom da je krivična odgovornost subjektivna i da Haški tribunal sudi na osnovu subjektivne odgovornosti.

Povodom takvog istupa kolega u jednoj TV emisiji rekao sam: „Zahvaljujem voditelju i kolegama koji su dugogodišnji učesnici procesa u Haškom tribunalu što su mi omogućili da danas i ovde (mislim na Srbiju, naravno) čujem da je Haški tribunal utvrđivao krivicu optuženih po principu subjektivne odgovornosti“.

Te reči su izazvale gnev nekih mojih prijatelja zato što su ih protumačili kao odbranu Stanišića i Simatovića. Mislim, da su njih dvojica, kao desna ruka Slobodana Miloševića, najviše krivi za zločine u Hrvatskoj i Bosni (Lično sam kao advokat žrtava od 2001. u velikoj meri doprineo raskrinkavanju zločinačke delatnosti Jedinice za specijalne operacije – JSO što je poznato i najširoj javnosti). Međutim, kao pravnik, bivši sudija i advokat ne mogu da javno napadam presudu koju nisam video i čije argumente ne znam i suđenje koje nisam pratio (70% rasprava bilo je zatvoreno za javnost). Inače moje poverenje u Haški tribunal je veliko od samog početka njegovog rada i, izuzimajući ovu presudu, imam samo primedbu na blagu kaznu generalu Mrkšiću. Ja ne poznajem tajne poslove i akcije Baraka Obame i američke administracije (kao što ih poznaje Florans Artman i optužuje Ameriku da je režirala ovo suđenje) pa ne mogu da govorim o njihovom uticaju na presudu Stanišiću i Simatoviću.

Autor je advokat iz Beograda