Suprotstaviti se ekstremima

 Izlive nezadovoljstva pokazivali su neretko nasiljem uperenim ne samo prema političkim neistomišljenicima već i prema svima onima koji se ne uklapaju u njihovu viziju Srbije (LGBT, manjine). Pristalice ovog neformalnog pokreta dolaze iz politike, nacionalističkih i neonacističkih organizacija, iz redova pojedinaca, a možda i iz nekih državnih struktura. Većina građana prepoznaje o čemu i o kome se radi, ali ćutimo, i mi kao društvo, ali i država. Uzroci te pojave su višestruki, i trebalo bi da se napravi čitava sociološka studija da bi se oni analizirali, ali je činjenica da su joj pre samo nekoliko godina podršku davali lideri ondašnje najjače opozicione stranke, SRS, na čijem su čelu bili sadašnji predsednik države i prvi potpredsednik vlade. Kada ovo kažem, ne želim da podsećanje koristim kao kritiku – naprotiv. Sada kada ovi političari imaju značajnu podršku biračkog tela, dobijaju priliku da na ovom pitanju pokažu i dokažu svoju iskrenu promenu iz nacionalističke u naprednu proevropsku stranku.

Nije dovoljno biti deklarativan, već je neophodno istinski slediti evropske vrednosti, koje su uglavnom nastale na osudi nacizma i iskrenom žaljenju nad njegovim posledicama. Težak je to put, naročito u osiromašenom i moralno dezorijentisanom društvu kakvo je naše, ali ako je istinski cilj ulazak u EU, onda je to neophodno. Nisam siguran da su mnogi iz postpetooktobarskih vlada razumeli suštinu evropskih vrednosti, ali se sa sigurnošću može reći da nisu davali podršku ekstremnoj desnici, iako često nisu imali adekvatne i efikasne odgovore.

Član sam Demokratske stranke koja je bila stožer prethodne vlade i kao takvoj joj se mogu isporučiti računi za ono što je urađeno, ali i za ono što nije. Međutim, nesporno je da je ona na sebe preuzimala teško breme rešavanja kosovskog gordijevog čvora i od atmosfere rušenja po Beogradu dovela je „kosovski proces“ do pregovora pod okriljem EU i ostavila iza sebe niz parafiranih sporazuma sa predstavnicima Kosova. Kritikovana od građanskih snaga za sporost i odugovlačenje, a od opozicije za izdaju, DS je trošila svoje kapacitete i energiju na nalaženje održivog rešenja.

Nije bilo lako u takvim uslovima voditi kosovsku politiku i suprotstavljati se ekstremima sa desna, kao što nije lako ni sada. Verujem da sa pozicije vršenja vlasti i ova vlada, ili bar njen najveći deo, shvata težinu ovog problema. Smatram da treba dati podršku za sprovođenje Briselskog sporazuma, iako se prebrzo ušlo u potpisivanje istog, a da se pre toga nisu postavili okviri održivog rešenja. To je sada manje važno, jer nove okolnosti traže odgovore za budućnost, a ne one iz prošlosti. Verujem da će politika nalaženja održivih rešenja imati društveni konsenzus, ali samo pod uslovom da se za cilj postavi dobrobit građana oličena u izvesnijoj budućnosti.