Švedski ili afrički standard

Za mene je ova vest pokazatelj koliko malo znamo o svetu. Još više, u Švedskoj (a da mi to nismo znali) već dugo godina mnoge fabrike i ustanove imaju šestočasovno radno vreme. Tako je japanska TOYOTA još pre desetak godina uvela šestosatno radno vreme u svojoj fabrici u Geteborgu a plate su zadržane onolike kolike su bile kada se radilo osam časova. Produktivnost ne da nije opala već je povećana. Ovo se objašnjava time da su zaposleni dobivši više slobodnog vremena postali zadovoljniji, spremniji za rad, da je proizvodni proces racionalizovan. Sve pobrojano je sasvim logično i samo nama koji živimo u uslovima azijatske kapitalističke proizvodnje može izgledati neverovatno da se za manje vremena može postići više.

Mnogi od nas se sećaju vremena kada se radilo šest dana u sedmici, čak su i škole subotom radile. Bilo je onda skeptika koji su se pitali kako ćemo mi da pređemo na petodnevnu radnu nedelju, nismo navikli, nije nam svojstveno? (Kod nas uvek pretežu konzervativci koji dočekuju sa sumnjom i odbacivanjem sve novo i dobro.) Pri današnjem tehnološkom razvoju logično bi bilo da se radni dan smanjuje a ne povećava. Zašto se onda u mnogim zemljama dešava obrnuti proces?

Već dobrih trideset godina pojedini profesori i novinari fanatici neoliberalizma uveravaju nas kako napredak za društvo i pojedince dolazi tako što se zaposleni plaćaju sve manje a radno vreme produžava sve više. To je kažu „efikasna privreda“. Samo, za koga je takva efikasnost dobra? Kome ona donosi koristi? Neki od njih čitavog svog života, kako pod socijalističkim samoupravnim sistemom tako i danas u kapitalizmu, sedeli su na budžetu, ni dinara nisu privredili, nikada nisu ni pokušali da pokrenu svoj privatni posao pa da izađu na „slobodno tržište“. Vredno bi bilo znati koliko je njihovo radno vreme? Meri li se satima ili minutima dnevnog rada? Pojedini od njih bili su sve do kraja osamdesetih zagovornici samoupravnog socijalizma i dogovorne ekonomije. Slušao sam ih po raznim tribinama: Gde je bolje, u Švedskoj ili Singapuru? Pa naravno, u Singapuru. Zašto? U Singapuru su manji porezi pa je zato velik priliv kapitala. Tu leži prosperitet. Nije važno kako realno žive ljudi, koliko imaju slobodnog vremena, koliko su srećni, gde i kako mogu da letuju i zimuju – važne su statistike, dijagrami, brojke, matematika, procenti, kamatne stope i dividende. Singapur je napredna država jer tamo svi hoće da investiraju (zapravo da provuku novac kroz fiktivne transakcije kako bi ga „oprali“) a Švedsku izbegavaju jer u njoj su visoki porezi, sindikati su bezobrazni, rečju – tamo je socijalizam. A socijalizam je za neoliberale psovka. Ostavimo ovde po strani pitanje kako može biti socijalizam ako je privreda u rukama privatnih vlasnika. U Švedskoj je kapitalizam ali očito drugačiji nego u Srbiji. I u takvoj „socijalističkoj i reakcionarnoj“ Švedskoj našla je interesa TOYOTA da otvori fabriku i da ne nameće Šveđanima azijatska merila o radu i produktivnosti. Sadašnju koalicionu vladu Srbije čine i dve partije koje sebe prikazuju kao levicu: SPS i PS. Obe su glasale za Zakon o radu, kroz usta tadašnjeg ministra za rad A. Vulina hvalile su ga i preporučivale. Taj je zakon ravan afričkim. On daje sva prava poslodavcima a nikakva zaposlenima i njihovim sindikatima. Uostalom setimo se lika koji nam je davno obećao „švedski standard“. NJegovi politički i idejni naslednici (ali i njegovi politički „demokratski“ protivnici) stvorili su nam afrički standard. Vlada je ponosna na veliko povećanje direktnih stranih investicija. Ali, da li je to jedini ekonomski parametar uspešnosti? U Srbiji većina privatizovanih fabrika zaposlene tretira kao robovsku snagu koju cedi radom od najmanje deset sati dnevno plus svaka subota a ponekad i nedelja. Naravno, za prekovremeni rad se ništa dodatno ne plaća a za rad u neradne dane ne dobijaju se slobodni dani. To ti je – što ti je, pa ti vidi. Oćeš – nećeš?! Dok u javnom sektoru, u administraciji, još uvek vlada socijalizam i posao se može izgubiti samo nekom teškom političkom brljotinom: iskazanom nelojalnošću vladajućim partijama, „talasanjem“, pisanjem za „opozicione“ novine… dotle kod privatnika vlada teror. Zaposleni u privilegovanom državnom sektoru (u šta spadaju i državni fakulteti) uopšte nemaju empatije za svoje sunarodnike zaposlene u privatnom sektoru. Oni uz kafu kukaju kako su im plate male a mnooogo rade. Oni pojma nemaju kako ti ljudi mukotrpno rade i žive osim ako nemaju nekog srodnika ili prijatelja zaposlenog kod privatnika da im to kaže. Ali baš nas briga. Ko im je kriv što nisu završili fakultete kao mi?! Tu nema „nacionalne solidarnosti“.

Za pružanje na tacni robovske radne snage vlada iz budžeta daje stranim poslodavcima minimalac od 25.000 dinara. To znači da svi oni koji pune budžet zapravo plaćaju radnike u takvim fabrikama! Siguran sam da bio svaki od tih poslodavaca odmah mogao da povisi platu zaposlenima za 50% a da mu to ne ugrozi proizvodnju osim što bi mu smanjilo profit koji je sada enorman. Ali, niko ih ne prisiljava na to, vlada im daje za pravo i hvali naše eksploatatore kao dobrotvore naroda. Zašto se ovce ne bi šišale kad su ionako za šišanje? Pohlepa je bezobalna.

Siguran sam da bi se za nekoliko godina, samo ako se to želi, moglo smišljenom ekonomskom politikom postići da današnje bedne plate od 200 spadnu na 100 evra. To se može postići merama monetarne i politike cena gde bi nominalna vrednost minimalca bila zadržana ili povećana ali bi realno vredela upola sadašnje. Tada bi domaća privreda postala još „efikasnija“. Pristaće robovi da rade – kad danas pristaju za 200 pristaće sutra za 100 evra – jer „bolje išta nego ništa“. Ispada da je isplativije da neradnik ciljano narodi četvoro dece pa da mu iz budžeta deset godina isplaćuju 30.000 dinara nego da radi od jutra do mraka za 25.000! Gde je tu logika?

Kada vlada ne čini ništa da zaštiti radnu snagu od pljačke već se ponosi time kako je kod nas najniža cena rada u Evropi onda možemo za kraj navesti poslovicu: „Čega se pametan stidi budala se ponosi.“

Autor je književnik i istoričar, član UG Borba za socijalizam