Foto: J.B.K.

Moram nešto da vam priznam. Kad god se dešavaju nekakvi izbori u Srbiji, ja ne razmišljam niti o ustavu, niti poštovanju prava, još manje o demokratiji. Meni od dolaska naprednjaka na vlast i svih izbora u njihovoj režiji uvek padne na pamet ista stvar.

Film „Pročišćenje“.

U distopijskoj bliskoj budućnosti, dakle, jednom godišnje vlada naloži da kriminal u toj zemlji postane legalan. Tokom tih 12 sati svi zakoni prestaju da važe, a sve službe hitne i policijske pomoći nisu dostupne građanima.

Valjda sam zato celog dana u nedelju sklanjao telefon, i isključivao televizor kad god deca tu prolaze, jer im ne dozvoljavamo još uvek da gledaju horor filmove.

„Tata, zašto stalno gasiš televizor kada mi dođemo u dnevnu sobu?“

„Ma, gleda tata izbore, nije to za malu decu…“

„A šta su to izbori?“

„To je dobro pitanje. Ne znam baš za druge zemlje, ali u Srbiji je to vrlo čudan dan. Tog dana možeš, recimo, da voziš auto bez tablica. I niko te ne kažnjava!“

„Stvarno?“

„Mrtav sam ozbiljan. Možeš kad su izbori da upadneš sa drugarima u bilo koji lokal ili kladionicu, i zauzmeš ga na neodređeno vreme tako što ga proglasiš za svoj štab.“

„Pa je l’ neće policija da te uhapsi, tata?“

„Ma kakvi. Oni su zauzeti legitimisanjem novinara i poštenih građana. I ako slučajno kriminalci upadnu u frku, oni ih kobajagi uhapse i sprovedu bez lisica kroz masu… Zamisli! U stvari ih samo sakriju u maricu i izbace par ulica dalje, da ponovo mogu da mlate narod. Naravno, maskirani.“

„Misliš kao za Helovin?“

„Pametno dete tatino. Da, baš kao za Noć veštica. Sve je moguće tog dana, kažem ti, možeš da kupuješ glasove…“

„A da lažeš, je l’ i to možeš, tata?“

Malo radi, malo kradi, skini kapu svakoj vladi

„RTS likes this, što biste vi klinci rekli. Naravno da možeš. Recimo, uzmeš telefon da slikaš za kog si glasao i da pošalješ kartelu dokaz svoje lojalnosti, a ako te neko slučajno upita šta to radiš, možeš da kažeš da mesto za glasanje nije baš najbolje osvetljeno, pa si uzeo telefon da iskoristiš lampicu…“

„A kako uopšte znaš da su počeli ti… Ti izbori, o kojima pričaš, dan kad je sve dozvoljeno.“

„Pa ne bude baš pucnjave i slično… Još uvek. Ali obično bude nekih znakova… Recimo, posmatrači ustanu i zateknu izbušene gume na kolima. To može da označi početak izbornog dana.“

„Tuča? Je l’ ima i toga?“

„Da li je papa katolik?“
„Molim?“

„Ništa, sine, šali se tata. Tuku, naravno, što ne bi tukli.“

„Šta ako neko počne da viče i da traži pomoć?“

„Ako baš budu uporni i dosadni, policija će da im priđe da ih smiri. A onda će da ih lepo zamoli da ne smaraju više i da ne viču, jer ih ionako niko ne čuje. Možda ih i upita da li su popili terapiju. Šmekerski.“

„A šta ako sve to neko snimi telefonom, kako se celog dana krši zakon?“

„Jednostavno je. Samo im otmeš telefon.“

„A šta izborna komisija kaže na sve to, tata?“

„Ti baš ne odustaješ… Ništa, sine, ne kažu. Izborna komisija najčešće ćuti tog dana. Čak i rezultate te večeri umesto njih proglašava Nenadležna institucija. On lepo objasni narodu kako je i ovaj put pokrao, ovaj, pobedio na izborima. A i da je slučajno izgubio, on jednostavno može da doda par procenata u trenutku i tako pročita svoj neki rezultat. Bitno da je iznad 50%. Nema šanse da pročita nešto ispod toga…“

„Ali… Zašto sve to pratiš? Ako već znaš šta će sve da se desi, zar ti nije dosadno da svake godine to isto gledaš?“

„Nikako. Uvek bude nešto novo. Kao da se radi o nastavku filma. Ove godine su, na primer, smislili da namažu ruke sprejom koji se detektuje UV lampom, i onda se rukuju sa onima za koje znaju da će da glasaju protiv mafije. Onda ih kontrolori uoče i uklone sa tog izbornog mesta… Genijalno. Kad bi toliko energije, znanja i požrtvovanja uložili da zapravo vode državu, kao što vode svoje izbore, gde bi nam kraj bio.“

„Šta još, šta još? Pričaj, tata, baš je zanimljivo.“