Turska ne pokušava da zaboravi prošlost

Hasan Servet Oktem Pročitavši članak Milutina Mitrovića, moram da primetim da se autorovi argumenti zasnivaju na zastarelim podacima i informacijama. Stoga sam osetio potrebu da sa svoje strane priložim ovaj tekst o nekim autorovim stavovima koji navode na pogrešan zaključak o događajima iz 1915.
U pomenutom članku, objašnjavajući 24. april (24. aprila 1915. raspušteni su jermenski revolucionarni komiteti i 235 njihovih vođa je uhapšeno zbog antidržavnih aktivnosti. Svake godine grupe jermenskih nacionalista širom sveta obeležavaju datum ovih hapšenja u vidu komemoracije „masakra“ za koji tvrde da se tada desio) autor citira Hranta Dinka, istaknutog novinara – turskog građanina jermenskog porekla, čije je ubistvo izazvalo ogroman bol i proteste većine turskog naroda. Nije tačna tvrdnja da je Dink ubijen zato što je govorio o „genocidu“, a razloge koji stoje u pozadini ovog gnusnog čina trebalo bi pažljivije proučiti. Pri tom se treba setiti da je Hrant Dink čvrsto verovao da pitanjem „genocida“ manipulišu političke grupe koje se protive prijemu Turske u Evropsku uniju. Dink je uvek govorio da Turci i Jermeni treba da istraže svoju zajedničku prošlost, a ne da se time bavi neko drugi. Takođe je imao običaj da kaže da „ako mi sami ne rešimo svoje probleme, drugi će pokušati da nam nametnu rešenja“.
Složićete se da je optužba za „genocid“ veoma ozbiljna stvar.
Neprihvatljivo je da se čitav jedan narod optuži za tako ozbiljan zločin protiv čovečnosti, a da se pri tom takva optužba ne zasniva ni na kakvoj sudskoj presudi. Ono što smeta jeste to što oni koji prihvataju interpretaciju da su dešavanja iz 1915. bila genocid ne mare za dokaze i samo usvajaju optužbe kao takve. Takođe je netačno da Turska pokušava da zaboravi ili da natera druge da zaborave prošlost. Naprotiv, baš je savremena Turska u potpunosti otvorila sve svoje arhive i pozvala sve ostale relevantne zemlje da otvore svoje arhive vezane za taj period. Turska je takođe predložila sadašnjoj vladi Jermenije da se osnuje mešovita komisija istoričara, otvorena i trećim zemljama, kako bi se zajednički radilo na rasvetljavanju istorijskih događaja iz 1915. Nažalost, sve turske inicijative do sada su odbijene. Dozvolite mi da podsetim da se jermenske arhive u Jerevanu, Tašnaku i Delegaciji Jermenske Republike u Bostonu čuvaju iza zatvorenih vrata.
Turska se ne boji suočavanja sa prošlošću i spremna je da to učini, ali jermenska dijaspora i njeni istomišljenici ne sarađuju s Turskom na rasvetljavanju istorijskih istina. Oni samo žele da Turska prihvati njihovo tumačenje događaja iz 1915. kao neporecivu činjenicu. Međutim, ako su tako sigurni u svoje navode o „genocidu“ i nastoje da parlamenti drugih zemalja pojedinačno usvoje rezoluciju kojom bi priznali „genocid“, zašto onda ne iznesu ovaj slučaj pred lice pravde? Zašto ne podstiču na to one koji su ovlašćeni da to urade? Odgovor na ova pitanja vodi ka novom pitanju, a to je da li oni zaista žele ono što je stvarno ili samo traže da Turska jednostavno prihvati tvrdnje bez dokaza kao neporecivu činjenicu.
Želim da naglasim i to da priznanje tumačenja događaja iz 1915. na način na kojem dijaspora insistira niti je, niti jeste, niti je bio, niti će biti uslov za članstvo Turske u Evropskoj uniji. Kriterijumi za članstvo u EU su jasno definisani i ne predviđaju takav uslov. Takođe, ti kriterijumi nisu i ne bi trebalo da budu predmet stalnih promena. Siguran sam da to ne bi išlo naruku ni budućim kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji. Naime, ova tema se tiče istorije i pravde, tako da politizovanje ovog pitanja na način na koji to pokušava jermenska dijaspora neće dovesti do željenog ishoda ni za jednu ni za drugu stranu.
Željeni ishod je pomirenje Turaka i Jermena, a pomirenje je moguće ako se prošlost istraži, ako se s njom suočimo i prevaziđemo je. Prošlost je moguće istražiti putem osnivanja Mešovite komisije istoričara koju bi sačinjavali turski, jermenski kao i zainteresovani predstavnici drugih zemalja, zatim otvaranjem relevantnih jermenskih i drugih arhiva i sprečavanjem drugih da donose političke odluke o jednom tako osetljivom pitanju. Ovom prilikom pozivam gospodina Mitrovića da podrži napore usmerene na to da se prošlost istraži, a ne da se ozakoni!
Dozvolite mi da na kraju naglasim da tri miliona građana Jermenije trpi zbog tvrdoglave borbe bogate jermenske dijaspore za priznanje „genocida“ i da je ta borba od Jermenije načinila usamljenu zemlju u svom regionu. Vođa jermenske opozicije gospodin Artur Bagdasarijan u članku koji je objavio Wol strit džurnal (Wall Street Journal) od 21. februara 2007, ističe da je Jermenija zatočenik svoje prošlosti a da obuzetost nesrećnom prošlošću ne vodi miru, stabilnosti i napretku. Bagdasarijan zaključuje da je krajnje vreme da Jermenija normalizuje odnose sa dva svoja suseda: Turskom i Azerbejdžanom.