foto: M.M./ATAImagesIzmoren svojim psihotičnim spoljnopolitičkim potezima i neprekidnim laganjem, naš zlosrećni književni junak Aleksandar V. prilegao je da malo odspava. I usnio da je ustaša. Obreo se tako Aleksandar V. u snu, sam samcat, u ustaškoj uniformi, sa ustaškom kapom na glavi, u sali nekadašnjeg pornografskog bioskopa Partizan. Na velikom platnu se, umesto pornića, prikazivala emisija Hit tvit u kojoj je gostovao naš književni junak, što mu dođe isto što i pornić, ako ne i gore od pornića, no to je već neka druga tema.
Šta ću ja, pomisli zbunjeno u snu Aleksandar V, u ustaškoj uniformi, sa ustaškom kapom na glavi, u pornografskom bioskopu Partizan. Niti sam ustaša, pomisli on dalje zbunjeno u snu, niti volim Partizan, kamoli porniće, štaviše, široj javnosti je poznato da sam veliki Srbin i da volim Zvezdu. Naš književni junak, potom, brzo koliko ga noge nose, uteče iz zgrade nekadašnjeg pornografskog bioskopa Partizan. Laknulo mu je, doduše nakratko, čim je ispred nekadašnje železničke stanice ugledao spomenik Stefanu Nemanji, a u drugom planu obrise kula i zgradurina nalik onima u Dubaiju.
Sve ovo je mojih ruku delo, pomisli u snu Aleksandar V, estetski sam prejebao i pseudohelenski kičeraj u Skoplju, a možda čak i samog Čaušeskua koji je pola Bukurešta sravnio sa zemljom ne bi li izgradio parlament. Ipak, pitam se, pomisli on dalje u snu, šta će veliki Srbin poput mene u ustaškoj uniformi, kad sam ja taj što određuje ko je ovde dežurni ustaša; a već i vrapci na grani znaju da su ustaše Jovo Bakić, rektor Đokić, blokaderi, transseksualci sa televizije N1, Vidojković, Kulačin i Draža. Draža, a ustaša, pomisli on i to u snu, to postoji samo u mom slatkom zlobnom imaginarijumu.
Nego, valja mi zvati Suzanu ili nekog od mojih, pomisli on dalje u snu, da mi donesu da odenem nešto primerenije od ovih ustaških rita, recimo, moje kristijan lubuten cipelice od hiljadu i nešto evropejaca, moje stefano riči farmerkice od maltene dve hiljade evropejaca (takozvane kulovke), i moju loro piana jaknicu od četiri hiljade evropejaca (takozvanu erdoganku). Ipak sam ja ovan predvodnik pristojne Srbije, pomisli on još i to u snu, te ne bi bilo zgodno da me narod vidi u ustaškoj nenarodnoj nošnji.
Naš se književni junak, brže-bolje, dohvati mobilnog telefona, te stade da rovari po imeniku tražeći Suzanu, Andreja, Malog, Brnabićku, Alabara ili Miloša (Vučevića). Kad ono, kao u kakvom paranoidnom trileru, ceo imenik u telefonu bejaše izbrisan i zamenjen kontaktima poput Luburića, Pavelića, Šakića, Kvaternika, Artukovića i Miloša (LJubo). Kad ono dalje, nanovo kao u kakvom paranoidnom trileru, naš se književni junak uhvati za glavu i paranoično, kako drukčije, pogleda unaokolo. Imao je šta i videti. Na bilbordima – kojima je Beograd zlokobno zatrpan, no to je već neka druga tema – a na kojima je navikao da gleda sebe uz slogan Srbija ne sme da stane, opet je ugledao sebe, ovoga puta u ustaškoj uniformi, uz slogan Za dom nespremni.
Po sredi je, pomisli panično u snu Aleksandar V, ustaško-vatikansko-blokadersko-hakerska zavera protiv mene i mojih najbližih, daleko podmuklija od pišljive obojene revolucije koju sam, ne trepnuvši, pobedio. Moram se nekako dovući do mojih, pomisli on dalje panično u snu, makar do restorana Salon 1905 ili hotela Bristol, ali moram se prvo osloboditi ovih prokletih ustaških krpa. Utom Aleksandar V. primeti da se nešto brzo miče po nebu iznad Beograda na vodi. Protrljao je oči, i umesto očekivanog ustaškog NLO-a, ugledao je šeika Alabara na hibridnom letećem ćilimu. Alabar je, nalik našmrkanom Aladinu, u punoj brzini, kršeći sve propise vazdušnog saobraćaja, bežao u pravcu najdaljeg istoka. Videvši da ga najbliži napuštaju, naš zlosrećni književni junak, brže no što ga noge nose, zbrisa u obližnji seks-šop u nadi da će tu naći nešto za odenuti.
Uprkos narodnoj tvrdnji da sreća prati hrabre, ne može se reći da je sreća pratila Aleksandra V. pri ulasku u seks-šop. „Ustaša u seks- šopu!“, povika na sav glas zabezeknuta prodavačica čim je ugledala ustašu, to jest našeg književnog junaka, potom dohvati najbliži, a ujedno i najveći dildo, te stade njime da mlati ustašu, to jest našeg književnog junaka. Nije prodavačica u seks-šopu bila mačji kašalj. Trenirala je u teretani, čitala Dostojevskog, Siorana, Kurta Vonegata. U jednom času, mlateći našeg junaka, shvatila je da se radi o Aleksandru V, to jest o lažnom ustaši, te stade da ga mlati još jače. Tako ti i treba, zlobni sociopato, povika još jače prodavačica, kad pola mojih sunarodnika i mnoge časne ljude nazivaš ustašama, studente iz Novog Pazara nazivaš zabrađenim hamasovcima, kakvu ćeš još pakost da smisl…
San našeg zlosrećnog književnog junaka tu se naglo prekida. On se probudi, obrisa rukom znoj sa čela i nastavi da seje zlo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
