Antoan de Sent-Egziperi, čuveni francuski pisac čija se divna knjižica „Mali princ“ nalazi skoro u svakoj kući od Los Anđelesa do Pekinga, primetio je da ljudi „umiru samo za ono zbog čega vredi živeti“. Ta misao predstavlja i srž našeg Vidovdana. On oličava požrtvovanu borbu za slobodu nacije i zemlje, odnosno posvećeno delovanje u prilog prava na očuvanje sopstvenih verskih i drugih vrednosnih okvira. Vidovdan simboliše borbu za sve ono zbog čega vredi živeti, ali i ako se drugačije ne može, i umreti da bismo svojoj deci omogućili da imaju preduslove za dostojan život.
S druge strane, iako se tako neretko pogrešno kaže, to ne znači da su poraz i olako žrtvovanje idejni temelji Vidovdana. Naprotiv! Njegova potka je spremnost na žrtvovanje i solidarnost radi života, radi skore ili daleke pobede koja treba da omogući nesmetani razvoj nacije. Bolje je ako pobeda dolazi odmah. Još bolje je ako je moguće izbeći i svoju, i tuđu patnju i bilo čiji poraz, no (geo)politika je surova, pa su u njoj retki „ružičasti“ scenariji. Zato ostanimo u domenu sumorne realnosti.
Knez Lazar svakako nije želeo pogibiju i poraz, već trijumf na bojnom bolju. No, kada on izostane, vidovdanska ideja podrazumeva, na osnovu požrtvovanih dela stradalih za slobodu, pružanje inspiracije budućim generacijama da u povoljnijim okolnostima nastave započeto. Vidovdan je sinonim duhovnog naboja koji treba da motiviše naciju da razvija (geo)političku kondiciju da istraje u ostvarenju ključnih težnji.
Beše tako, ali su se stvari, nažalost, danas umnogome promenile. Otomansko carstvo je osvojilo srpske zemlje, ali nije pokorilo srpske duše. Nije imalo medije i industriju masovne zabave. Nije raspolagalo još mnogo čime, uključujući i razgranatu mrežu raznih organizacija čija misija je propaganda u inostranstvu. Iako je Porta imala superiornu vojnu silu, nije posedovala sveobuhvatni ideološki aparat za ispiranje mozgova poraženih, sa ciljem da se identifikuju sa agresorom. Stvarala je to samo od jednog dela njih i to prinudom ili dodeljivanjem izvesnih povlastica. Međutim, nije imala kapacitete da preparira svest i identitet većine.
Za razliku od Turaka, globalni moćnici sa kojima su se Srbi suočili početkom 90-ih i do danas snose posledice, sve navedeno poseduju. To nam i te kako nameće potrebu za prilagođavanjem okolnostima. Jer, ignorišući realnost samo trasiramo magistralu svoje trajne propasti. I to je tek jedna, duhovna, strana medalje. U drugu, biološku, sada nećemo potpunije ulaziti. Dovoljno je reći da smo nekada bili biološki vitalan narod, koji se i u najtežim okolnostima umnožavao i teritorijalno rasprostirao, a sada nas je svakim danom sve manje, bez mogućnosti da se, čak ako se povede ozbiljna politika demografske obnove, to stanje radikalno promeni u kratkom roku.
Iz svih tih razloga možemo da kažemo – nekada je žrtvovanje jačalo potencijal za otpor nacije, jer su na grobovima palih vaspitavane nove generacije još potpunije ispunjene idejama za koje su njihovi preci dali svoje živote. Danas je to tako samo u (jednostranoj) teoriji. U praksi važi nešto drugo: kada danas podnosimo velike gubitke, svestrano olakšavamo dugotrajnu stranu dominaciju umesto da stvaramo osnov za njeno slabljenje u budućnosti. Sve je manje onih koji mogu da vaspitavaju dolazeće generacije u patriotskom duhu i sve su gori institucionalni okviri za njihovo delovanje. Konačno, i sve manje ima pripadnika novih pokolenja. Tako postepeno nestajemo ili se transformišemo u ono protiv čega smo se borili!
A danas je od ključnog značaja da je „obrenovićevski“ pristup politici – a on podrazumeva iznuđenu kolaboraciju radi olakšavanja položaja nacije – i te kako kompatibilan sa vidovdanskom idejom. Uostalom, i u vremenima posle Kosovskog boja, slično je postupao despot Stefan, sin kneza Lazara. Čak je privremeno mirno prepuštao pojedine teritorije nadirućoj sili kako bi sačuvao jezgro države, sa idejom da ono u nekim povoljnijim geopolitičkim uslovima bude odskočna daska za oslobođenje čitavog srpskog prostora. Kako je pisao Slobodan Jovanović, nekada su bolni potezi onih koji vode državu „politička nužnost“. Drugačije je teško postupiti ako se naciji želi dobro, ma koliko gledano sa strane nekima to deluje kao „izdaja“.
No, to ne znači da nje, na neki način, nema. Ako se radi ličnih interesa političara hegemonističkim silama daje više nego što je neophodno, ili se pak kupljeno vreme ne koristi za jačanje države i nacije, već se one prepuštaju okupacionoj stihiji – onda je reč o izdaji! Opet, izdaja vitalnih nacionalnih interesa jeste i guranje nacije u propast, bilo da se to čini iz iracionalnosti ili političkog egoizma nekih samozvanih „patriotskih“ prvaka. Jedno je hrabro se suprotstaviti, uz nadu u pobedu i procenu da se makar dugoročno stvara osnov za pobedu, a drugo je uludo voditi sunarodnike u sigurnu agoniju, sa malom šansom (ili čak bez nje) za buduću revitalizaciju.
Sve ovo moramo da imamo u vidu sada kada smo dobili „Datum“ baš na Vidovdan, dan kada obeležavamo požrtvovanu borbu za naciju. Ona je bila i ostala neophodna, ali se način kako se vodi umnogome promenio. To svako ko svom narodu želi dobro mora da shvati. A oko toga da li je cena koju smo platili bila neizbežna i da li smo imali neki drugi put da se konačno pomerimo sa mrtvog mesta – možemo da se sporimo. No, kada je cena već plaćena, bilo bi suludo post festum, iz inata, negirati mogućnost da Srbija krene napred.
Dugo smo očajnički čekali neko čudo i u međuvremenu trunuli. Krajnje je vreme da počnemo nešto da činimo za svoju bolju individualnu i nacionalnu budućnost. Postanimo konačno (geo)politički zreo narod!
Autor je istoričar i politički analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
