Vladalački koncept neukih

Prvi od njih je uvek podrazumevao uspostavljanje kvalitetnog, nedogmatskog, čovekoljubivog obrazovnog sistema, dostupnog svim građanima. Drugim principom je utemeljivana nauka, primenjivi istraživački rezultati i masovne inovacije kao generatori vučno-razvojnih sila za trajno unapređivanje privrednih, društvenih i državnih struktura. I treći operabilni razvojni princip svake istorijski uspešne vlasti podrazumevao je podsticanje kritičkog odnosa, nepodaničkog modela ponašanja, jednakopravnosti, slobodne volje i samoinicijativnosti građana u okviru unapred dogovorenih i ozakonjenih matrica ponašanja. Dostignuća uspešnih vlasti koje su praktikovale ova tri fundamentalna razvojna principa mogu se videti kroz ostvarenja: Finske, Švedske, Norveške, Holandije, Danske, Nemačke, Švajcarske, UK, Italije, Austrije, Francuske, SAD itd.

Zbog čega Srbija stalno razvojno kasni, tavori u siromaštvu i nema sposobnosti da se kvalitetno prilagođava i postepeno održivo unapređuje kao što to čine spomenute zemlje dobre prakse? Zašto se srpsko društvo prilikom svake promene vlasti skuplja i rasteže kao lastiš gubeći pri tom veliku razvojnu energiju? Je li to, možda, zato što se naše vlasti kroz istoriju nisu držale pomenuta tri razvojna principa uspešne vladalačke tehnologije? Mnogi su ubeđeni da je to u pitanju, jer da nije tako onda ne bi u Srbiji kroz istoriju dominirao autoritarni, na „proviđenjima“, „inspiracijama“, „korisnim“ lažima, privilegijama, nepotizmu i korupciji zasnovan vladalački koncept koji su po pravilu sprovodili nedovoljno i nekvalitetno obrazovani i veoma oholi i surevnjivi ljudi.

U Srbiji su periodi uspešnog i ubrzanog razvoja, u kojima su vlasti koliko-toliko bazirale razvoj na spomenuta tri principa, bili veoma retki i kratki, dok su periodi propadanja društva i privrede u kojima su na sceni bile autoritarne „sveznajuće“ vladalačke ekipe bili česti i vremenski dugi. Evo, bez dubokog pogleda u istoriju, da pokušamo da pokažemo kako je se nepridržavanje spomenuta tri principa od strane autoritarnih političkih lidera – državnih vođa, u poslednjih tridesetak godina odražavalo na razvoj Srbije. Svaka nova autoritarna vlast pokušavala je, uvek iz početka, da uz pomoć „svog najboljeg“ koncepta „ispravi“ sve ono što je do tada „loše“ rađeno, trošeći pri tom ogromno vreme na neproduktivnu i demotivišuću kritiku svojih prethodnika. U tim periodima učenja tehnologije upravljanja državom, neuki i oholi vlastodršci su, uglavnom, malo sprovodili postojeće „loše“ zakone i ubrzano donosili „svoje nove“, „reorganizovali“ postojeće državne institucije i formirali nova „bolja“ utočišta za svoju „pobedničku vojsku“. I što je najinteresantnije, po pravilu su ti politički „vojnici“ bili bez iskustva u struci i sa diplomama „širokih kompetencija“, koje su, uglavnom, sticane na kontroverznim privatnim ili državnim univerzitetima i fakultetima. Isto se postupalo i u državnim i komunalnim preduzećima i u preduzećima u kojima država ima neki vlasnički udeo. Dakle, gotovo svaka nova autoritarna ekipa na vlasti je svojim „mačo pobedničkim prilazom“ osetljivim državnim i društvenim institucionalnim teksturama razvodnjavala „institucionalno cementno mleko“ kojim uspešna društva iz svog ambijenta eliminišu nerazvojni „lastiš razvojni koncept“ i obezbeđuju brze i kvalitetne primopredaje „razvojnih štafeta“ između ekipa koje se po demokratskom modelu smenjuju na vlasti!

Šta učiniti da se i u Srbiji počne sa trajnom proizvodnjom kvalitetnog „institucijalnog cementnog mleka“ i kako ga upotrebljavati da bi se eliminisao odomaćeni pogubni „lastiš razvojni koncept“? To je delikatan višekoračni posao, koji treba odmah započeti i čije rezultate treba pažljivo preispitivati i „brusiti“. Gruba sila i veliki talasi tu ne pomažu, ali je neophodno na početku tog procesa napraviti sledećih šest koraka.

Prvi korak podrazumeva nalog parlamenta i vlade da ministarstva prestanu sa proizvodnjom „novih zakona“ samo radi pokazivanja javnosti da „nešto reformišu i prilježno i teško rade“, i zahtev da ona sve svoje snage usmere na mukotrpno i marketinški neatraktivno sprovođenje postojeće legislative, pri čemu životni ciklus novih zakona (bez izmena i dopuna) ne bi smeo da traje kraće od pet godina. U drugom koraku treba napraviti precizan i dugoročan plan i program povećanja ulaganja u obrazovanje, istraživanje i razvoj, koji pored ostalog treba da obuhvati i obaveze univerziteta, fakulteta i visokih škola da nove nastavnike mogu da biraju samo sa liste potencijalnih kandidata koji se nalaze u javnim bazama nadležnog ministarstva (kao što se to radi, recimo, u Italiji). U toku trećeg koraka treba napraviti plan i program testiranja znanja lica koja su u poslednjih petnaest godina zaposlena u državnim organima, javnim službama, lokalnim samoupravama, agencijama, i preduzećima u kojima je država vlasnik ili suvlasnik (u daljem tekstu – Država), kao i program zamene onih koji, nakon dodatne edukacije, te provere ne prođu. Tokom četvrtog koraka postrožiti proceduru i podići nivo zahteva za akreditaciju svih ustanova univerzitetskog obrazovanja, sa obavezom nadležnog ministarstva da na osnovu svetski priznatih principa pravi ekselent liste univerziteta, fakulteta i škola, pri čemu će prilikom zapošljavanja u celoj Državi prednost imati ona lica koja su se školovala u ustanovama koje se nalaze u vrhu tih lista. U petom koraku postojeći „bubalački“ koncept obrazovanja prevesti, u razumnom roku, na projektni model, koji podrazumeva okupljanje đaka i studenata oko realizacije projekata koji imaju direktnu vezu sa okruženjem, i koji pobuđuju mlade da svoj talenat i energiju iskažu na praktičan, opipljiv i društveno koristan način. Na početku šestog koraka, što je u našim uslovima veoma važno, na nivou SANU formirati nekoliko timova čiji će zadatak biti da u roku od pet godina preispitaju kvalitet doktorskih disertacija stečenih u poslednjih dvadeset godina, pa na osnovu nalaza tih timova obavezati univerzitete na kojima su na nedostojan i nekredibilan način sticani doktorati da iste ponište i izreknu javne zabrane daljeg rada u visokom školstvu svim članovima komisija koji su učestvovali u promociji takvih doktorata.

Autor je profesor univerziteta