Vreme za većinski izborni sistem

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Njegova aktuelnost je utoliko veća što je Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, nagovestio mogućnost održavanja prevremenih parlamentarnih izbora.

O funkcijama izbora postoje različita shvatanja, jer su u primeni različiti izborni sistemi, sa različitim karakteristikama. U većini demokratskih država, uključujući i Srbiju, izbori se povezuju sa prihvatanjem raznih modaliteta liberalno-demokratskih izbornih sistema, čija se osnovna obeležja svode, uglavnom, na postojanje i korišćenje opšteg prava glasa, tajnog glasanja i izbornog takmičenja. To su glavne pretpostavke koje učvršćuju i afirmišu izbore kao jedan od najefikasnijih oblika institucionalne participacije građana u odlučivanju o personalnom sastavu državno-političke strukture, na svim nivoima političke organizacije.

Svi izborni sistemi (većinski, proporcionalni, mešoviti…) imaju svoje pozitivne, ali i negativne strane. Po većinskom izbornom sistemu obično veće političke stranke osvajaju više poslaničkih mesta u odnosu na postotak glasova koji dobijaju na izborima, što može da poveća šanse jedne političke stranke da dobije parlamentarnu većinu i sama formira „jaku“ vladu. Međutim, po proporcionalnom sistemu, obezbeđuje se približan ili jednak odnos između broja poslaničkih mesta i procenta glasova dobijenih na izborima, pa se najčešće obrazuju koalicione vlade, mada je, u pojedinim slučajevima, moguće formirati i jednopartijsku vladu. Naravno, formiranje i funkcionisanje jednopartijske vlade ne znači negaciju političkog pluralizma i višestranačja. Naprotiv. Time se mogu stvoriti još bolje mogućnosti za preciznu i jasnu identifikaciju odgovornosti dominantnog (vladajućeg) političkog subjekta.

Od 90-ih godina prošloga veka do danas, u Srbiji su primenjivane sve varijante izbornih sistema: najpre većinski (1990), a ubrzo zatim proporcionalni, koji je i danas na snazi. Posle svih višestranačkih parlamentarnih izbora, na kojima je primenjivan proporcionalni izborni sistem, obrazovane su koalicione vlade. Mogućnost da se formira jednostranačka vlada data je tek 2012. godine, posle majskih parlamentarnih i predsedničkih izbora, a zatim 2014. godine, posle martovskih prevremenih parlamentarnih izbora, kada je ponovo pobedila SNS, ali je ona odustala od formiranja jednopartijske vlade.

Koalicione vlade, prema dosadašnjem iskustvu, mnogo teže ostvaruju svoje programske ciljeve i data obećanja na izborima, pre svega, zbog specifičnosti odnosa političkih snaga u Srbiji, ali i specifičnosti tranziciono-reformskih kretanja. Sa stanovišta životnog standarda i kvaliteta života, koalicione vlade su, umesto građanima, prevashodno pogodovale političkim strukturama, kako vlasti, tako i opozicije.

S obzirom da svaka varijanta izbornog sistema ima svoje pozitivne i negativne strane, za ostvarivanje izborne pravde, a samim tim i za uspešnost, odnosno prihvatljivost ovog ili onog izbornog sistema, još uvek nije nađeno opšteprihvatljivo rešenje. Međutim, polazeći od dosadašnjeg iskustva i karaktera političke scene u Srbiji, može se reći da je došlo vreme, odnosno da su se stekli uslovi, za primenu većinskog izbornog sistema, sa mogućnošću da manjinske stranke imaju svoje predstavnike u parlamentu. Time bi se, s jedne strane, prekinulo sa neplodnim kompromisima političkih stranaka, od kojih su mnoge zainteresovane samo za „golu vlast“, a, s druge strane, znatno povećala odgovornost vladajuće stranke. S obzirom na tradiciju i specifičnosti srpskog mentaliteta, i biračko telo u Srbiji bi, svakako, pokazalo mnogo veću sklonost ka većinskom izbornom sistemu.

Takođe, vreme je i da se izbori u Srbiji učine zakonski obaveznim, budući da se konstantno suočavamo sa pojavom da skoro polovina birača ne izlazi na glasanje, zbog čega se legitimitet državno-političkog vođstva, za razliku od legaliteta, često problematizuje i stavlja pod znak pitanja. Uostalom, ako su izbori obavezni u mnogim evropskim državama (Grčka, Austrija, Italija, Belgija i dr), zašto ne bi bili obavezni i u Srbiji. Obaveznost izbora (glasanja), nesumnjivo, daje puni smisao izborima, jer direktno doprinosi njihovoj realnosti i pravičnosti.

*Autor je profesor univerziteta