Foto: N1Slom, ili drugim rečima: propast, krah, neuspeh, gubitak kontrole – može se odnositi na društvene, fizičke, mentalne ili emotivne pojave. Najčešće, kod upotrebe reči „slom“, ja, a pretpostavljam i vi, pomislite na živčani slom, a potom i na to da ste u poslednjih trideset i pet godina nebrojeno puta bili na ivici nervnog sloma i da je pravo čudo kako niste završili u ludnici. Ako niste. I ako ovo oko sebe ne smatrate ludnicom.
Nekoliko događaja, odnosno prizora, povod su za ovaj uvod o slomu. U stvari – o slomu države, a sam pojam ćemo kasnije definisati, praveći razliku između sloma države i državnog sloma.
Završio sam „Tozinu“ gimnaziju u Novom Sadu davnih godina prošlog veka, inače rivala „Jovinoj“ gimnaziji – bar smo mi gimnazijalci to tako razumeli. Naravno da vreme briše mnoge gluposti i već dugo i „Jovinu“, a bogme i nekadašnju „Mošinu“ gimnaziju, osećam kao svoje, odnosno kao deo svoje prošlosti.
Zaključana gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“, katanci na kapiji dvorišta i saznanje da vršilac dužnosti direktora sebe razume kao vlasnika zgrade, školskog programa i pravila funkcionisanja školskog sistema, jedan je od simptoma sloma države.
Na stranu što se činilo da je sam direktor već pre nekoliko meseci doživeo nervni slom – setite se samo onih poražavajućih slika klečanja pred svojim učenicima – umesto razgovora i pokušaja da se ti mladi ljudi makar čuju, ako ih je već teško razumeti.
Slike zaključane „Jovine“ gimnazije u Novom Sadu, iskazi učenika, nastavnika i roditelja, kao i izostanak oglašavanja samoproglašenog vlasnika gimnazije, paradigma su – ili bolje rečeno: slika društvenog stanja, gde sa jedne strane imamo pobunjeno društvo, a sa druge strane samozvane vlasnike države. Ko je tu na ivici nervnog sloma – zaključite sami.
Drugi događaj koji me je ostavio bez daha i takođe me uverio da prisustvujemo slomu države, jeste gostovanje studentkinje Nikoline i studenta Dušana u „Utisku nedelje“. Detaljna priča o nasilju kojem su bili izloženi i mržnji koju su prema njima i ostalim uhapšenima u garaži zgrade Vlade Republike Srbije ispoljili policajci, na čelu sa Markom Kričkom, potom odnos ministra policije, direktora policije i okretanje glave nadležnog tužilaštva – jasna je slika moralnog sloma državnih institucija (čitaj: države) i nervnog sloma „vršioca dužnosti“ predsednika svojih glasača, SNS-a, batinaša, Ćacilenda i odmetnute policije.
Slika od zakona i jasnih procedura odmetnute policije i odnarodene države. Da preskočim njihovo nerazumevanje toga ko zaista ruši državu, a ko pokušava da razvaljivanje države zaustavi i pokrene racionalne procese obnove. Slika sloma države sa jedne strane i narastanja društvenih snaga sa druge strane.
Nikolina i Dušan pokazali su fascinantnu samokontrolu i analizu problema koje je nasilje nad njima otkrilo. Tolika zrelost i hrabrost – i ne samo njih dvoje, već i drugih nasilju izloženih, pre svega studenata – naterala me je da, kao kad sam u Barseloni pred Gaudijevim delima sebi postavio pitanje „odakle je došao ovaj čovek“, to pitanje ponovim: Odakle su došli ovi mladi ljudi?
Slom države prouzrokovan je unutrašnjim slabostima institucija države i njihovom zloupotrebom. Bolest same države generisana je iznutra. Greška u sistemu.
To se očituje jasnom činjenicom da, kada god društvo pokaže vitalnost i spremnost na pozitivne promene, država – odnosno institucije države – slabe i ne funkcionišu na za stanovništvo optimalan način, te u skladu sa strahovima pred slomom i gubitkom privilegija, proizvode nasilje.
Kao da su država i društvo u sukobu. Što nam jasno govori o grešci u sistemu. Potrebno je promeniti nakaradni sistem u kojem se, ispostavi se na kraju dana, uvek nešto presudno oslanja na pojedinca na rubu nervnog sloma – bilo da je direktor, predsednica Skupštine ili predsednik.
Do pobede, do slobode!
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
