Da li je Kina na putu da postane naredna supersila? Ovo pitanje se sve češće postavlja, imajući u vidu da kineski ekonomski rast dostiže i više od osam odsto godišnje, dok je, sa druge strane, razvijeni svet zaglibljen u recesiji ili blizu recesije. Kina je već druga po veličini ekonomija sveta i biće velika i 2017. I njena vojna potrošnja prevazilazi rast njenog BDP-a.
Pitanje je dovoljno razumno ukoliko ga ne začinimo na američki način. Za američke umove može da postoji samo jedna supersila, pa će kineski rast automatski ići na štetu SAD. Zaista, za mnoge u Americi Kina predstavlja egzistencijalnu pretnju.
Zapravo, postojanje jedne supersile je izuzetno abnormalno, a iznenadni slom Sovjetskog Saveza 1991. je iznedrio jednu supersilu. Normalna situacija jeste koegzistencija, ponekad mirna, ponekad ne, između nekoliko velikih sila.
Velika Britanija, na primer, nikada nije bila „supersila“ u američkom smislu. Uprkos svom carstvu i pomorskoj suprematiji, Britanija iz 19. veka nikada ne bi mogla da dobije rat protiv Francuske, Nemačke ili Rusije bez saveznika. Britanija je, pre, svetska sila – jedna od mnogih istorijskih imperija koja se od manjih sila razlikuje geografskim dometom svog uticaja i interesa.
Osetljivo pitanje stoga nije da li će Kina zameniti SAD, već da li će početi da stiče neke od atributa svetske sile, naročito osećaj odgovornosti za globalni poredak. Čak i ako se postavi na umereniji način, pitanje ne daje jasan odgovor. Prvi problem jeste kineska ekonomija, dinamična na površini, ali vrlo klimava ispod nje.
Analitičar Či Lo jasno predstavlja sliku makro uspeha zajedno sa mikro neuspehom. Ogroman stimulans od četiri biliona renminbija (586 milijardi dolara) u novembru 2008, koji se uglavnom slio u državna preduzeća s gubicima preko direktnih bankarskih pozajmica, potpomogao je kineski rast uprkos globalnoj recesiji. Ali, cena je bila sve gora preraspodela kapitala, što je rezultiralo rastom portfolija loših zajmova, dok je ušteda Kineza prilikom kupovine stanova dovela do naduvavanja kreditnog mehura. Osim toga, Či tvrdi da je kriza 2008. poremetila model kineskog izvoznog rasta zbog umanjenja tražnje u razvijenim zemljama.
Kini je sada hitno potreban rebalans ekonomije prelaskom sa javnih investicija i izvoza na javnu i privatnu potrošnju. U kratkom roku deo štednje treba da bude investiran u nepokretnosti u inostranstvu, a ne samo u američke državne obveznice. Ali, na duži rok, preterana sklonost Kineza ka štednji mora biti smanjena razvojem mreže socijalne sigurnosti i potrošačkih kreditnih instrumenata.
Sem toga, da bi bila svetska sila, Kini je potrebna valuta u kojoj stranci žele da investiraju. To znači uvođenje pune konvertibilnosti i stvaranje dubokog i likvidnog finansijskog sistema, berze za obrtanje kapitala i tržišne kamatne stope za pozajmice. Dok je Kina govorila o „internacionalizaciji“ renminbija, malo je toga učinjeno. U međuvremenu, piše Či, dolar i dalje ima jaku podršku zasnovanu na snažnim političkim odnosima SAD sa državama koje imaju velike devizne rezerve. Japan, Južna Koreja, Saudijska Arabija, Kuvajt, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati, svi se kriju pod američkim vojnim kišobranom.
Drugi problem jesu političke vrednosti. Kineski uspon zavisiće od uklanjanja klasičnih komunističkih političkih ikona kao što su javno vlasništvo, kontrola stanovništva i finansijska represija. Ostaje pitanje koliko daleko će stići ove reforme pre nego što ospore politički monopol Komunističke partije.
Važne kulturne vrednosti podupiru kineski politički sistem. Najpre hijerarhija i familijarni karakter političkog razmišljanja. Takođe, veoma je malo vere u svetost ljudskog života. Obaveza da se zaštite ljudska prava upisana je u Ustav 2004. ali, kao što je pokazao slučaj disidenta Čena Guangčenga, to je uglavnom mrtvo slovo na papiru. Privatna svojina se rangira ispod kolektivne. Vlast crpi legitimitet iz „mandatom nebesa“, po konfučijanskoj doktrini. Mandat marksizma je zauzeo svoje mesto, ali nema prostora za mandat naroda.
Ova istorijska nasleđa ograničavaju prostor u kojem će Kina biti u stanju da učestvuje u globalnom upravljanju što zahteva izvestan stepen kompatibilnosti između kineskih i zapadnih vrednosti. Zapad tvrdi da su vrednosti univerzalne, te SAD i Evropa neće prestati da vrše pritisak na Kinu kada je o njima reč. Teško je zamisliti da ovaj krene obrnutim smerom – da Kina počne da izvozi svoje vrednosti.
Kina ima izbor: da prihvati zapadne vrednosti, pokuša da zauzme neku od istočnoazijskih sfera ili izoluje sebe od njih. Poslednji izbor bi provocirao sukob ne samo sa SAD, već i sa azijskim silama, naročito Japanom i Indijom. Najbolja moguća budućnost Kine jeste prihvatanje zapadnih normi uz „kineske karakteristike“. Ali nijedan izbor nije scenario da Kina „zameni“ SAD. Niti, prema mom mišljenju, to Kina želi. Cilj je poštovanje, a ne dominacija.
Autor je član britanskog doma lordova. Profesor je političke ekonomije na univerzitetu Vorvik
Copyright: Project Syndicate, 2012. www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u SrbijiPratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
