Zašto optužni predlog, a ne optužnica u slučaju Selaković i Generalštab?

Iako u ovom trenutku ne možemo ceniti sam optužni predlog pošto on nije dostupan javnosti – niti će verovatno biti pre početka suđenja – mnogo toga o ovom postupku možemo nazreti ako postavimo naizgled prosto pitanje: Zašto je tužilaštvo podiglo optužni predlog, a ne optužnicu?

Najčešće objašnjenje za ovo koje se moglo čuti u javnosti jeste kako za dela obuhvaćena optužnim predlogom (zloupotreba službenog položaja i falsifikovanje službene isprave) maksimalna zaprećena kazna iznosi 5 godina.

Međutim, ono što se javno nije moglo čuti je da delo zloupotrebe službenog položaja pored osnovnog ima i „kvalifikovane“ oblike, koji se razlikuju od osnovnog po visini imovinske koristi pribavljene izvršenim delom.

Već prvi kvalifikovani oblik propisan zakonom propisuje maksimalnu kaznu od 8 godina zatvora, ukoliko je vrednost imovinske koristi veća od 450 hiljada dinara. Taj maksimum se pomera na 12 godina ako vrednost koristi premašuje milion i pet stotina hiljada dinara.

S druge strane, korist pribavljena osnovnim oblikom krivičnog dela ne mora čak ni biti imovinska!

Jedna stvar koja, međutim, jeste zajednička za sva tri oblika dela je ta što je zakonom propisano da je čak i pokušaj izvršenja ovih dela kažnjiv – nevezano da li je delo „dovršeno“ ili nije.

Uzimajući to u obzir, čini se uputnim postaviti pitanje kako je TOK procenio da imovinska korist koja se pokušala ostvariti izvršenjem dela koje bi omogućilo izgradnju ogromnog hotelskog kompleksa u strogom centru grada ne premašuje vrednost veću od cene jednog kvadrata u Beogradu na vodi?

Iako pre početka suđenja nećemo dobiti odgovor na to pitanje, procesna strategija tužilaštva da se opredeli za podizanje optužnog predloga umesto pune optužnice ima veoma konkretne posledice.

Prva najbitnija odnosi se na ulogu suda u ispitivanju optužnice.
Javnost je iz prve ruke imala priliku da vidi ovu ulogu suda u krivičnom postupku za pad nadstrešnice u Novom Sadu.

Ta optužnica je već jednom vraćana na doradu, pri čemu se njeno potvrđivanje i nakon dopunske istrage čini kao hobi za najstrpljivije.

S druge strane, uloga suda prilikom ispitivanja optužnog predloga mnogo je svedenija i tu sud samo formalno ispituje urednost optužnice u pogledu postojanja svih zakonom propisanih elemenata pre zakazivanja glavnog pretresa.

Dalje, za razliku od optužnice okrivljeni kod optužnog predloga nema formalno priliku da se izjasni o optužnom predlogu pre zakazanog glavnog pretresa.

U situaciji u kojoj se i okrivljeni i gotovo celokupna vladajuća većina javno na dnevnoj bazi izjašnjava o ovoj optužnici preko naklonjenih medija ne birajući ni reči ni sredstva, pošteno bi bilo naglasiti da su oni, makar u tom delu postupka, u odnosu na tužilaštvo u podređenijoj poziciji.

Najzad, čini se da je tužilaštvo i te kako svesno u kolikoj meri je za njihov uspeh u postupku i šire posmatrano sa predsednikom Republike značajno pridobijanje naklonosti i poverenja javnosti.

To bi mogao biti jedan od razloga zbog kojeg je tužilaštvo odabralo procesni put kojim se najbrže dolazi do javnog suđenja.

Ipak, tužilaštvo bi moralo da uzme u obzir činjenicu da je poverenje dvosmerna ulica.

Ukoliko želi podršku javnosti, tužilaštvo bi moralo da objasni zbog čega se nije opredelilo za sprovođenje šire istrage kojom bi bile utvrđene sve okolnosti ovog slučaja i zbog čega se to pokušava „peglati“ zvučnošću imena okrivljenih.

Propust da se to učini, kao i izbegavanje da se to učini, ne samo što bi društveno i politički mogao da kompromituje postupak, već bi to demostriralo i njihovu spremnost da beže od odgovornosti makar onoliko koliko i oni koje podizanjem optužbog predloga pre optužnice poziva na odgovornost.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na interent stranici Foruma za bezbednost i demokratiju