foto FoNet/Instagram Budućnost SrbijeAleksandar Vučić se razmeće pričom kako je „ubacio Pančevačku rafineriju u sporazum“, kao da raspolaže ličnom imovinom, a ne ključnim energetskim resursom građana Srbije i Vojvodine. Ako je taj aranžman toliko „pametan“, „spasonosan“ i „istorijski“, zašto u njega nije uložio sopstvene stanove, račune i nekretnine?
Zato što se tuđe uvek daje lako, a svoje nikada.
Srbiji nije bila potrebna rasprodaja NIS-a niti politička predstava za javnost. Potrebna je bila kontrola prerade, jer je Transnafta državna, jer nafta dolazi javnom infrastrukturom i jer trgovina gorivom nije pitanje bezbednosti države – prerada jeste.
Priča o „bratskom ruskom prijateljstvu“ posebno je ponižavajuća. Kada je Srbija imala pravo da kupi nazad NIS, odgovor nije bio dijalog, već odbijanje. Tada se pokazalo da „prijateljstvo“ važi samo dok Srbija daje, prodaje i ćuti.
Kada zatraži – vrata se zatvaraju.
Još je teže objasniti Vučićevo ćutanje. Nije postavio pitanje. Nije branio interes države. Nije smeo ni da se pobuni.
To nije odnos ravnopravnih partnera – to je odnos straha. A prijatelj od koga strepiš i koji ti ne dopušta da kupiš sopstveni resurs nije prijatelj, već gospodar.
Vučić danas pokušava da poraz predstavi kao uspeh, a predaju kao pobedu. Rafinerija nije zaštićena – ona je izgubljena.
Ovo nije državna politika, ovo je trgovina tuđom imovinom radi ličnog opstanka na vlasti.
Vojvodina ne sme biti moneta za potkusurivanje u Vučićevim dogovorima sa jačima od sebe.
LSV-Vojvođani poručuju jasno i bez uvijanja: strateški resursi nisu ničija privatna prćija, a država nije ničija lična žrtva.
Autor je član Glavnog odbora Lige socijaldemokrata Vojvođani
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
