Znanje i iskustvo – Ahilova peta sistema

To bi po intenciji predstavljanja strategije izgleda bio i njen jedini novi kvalitet u odnosu na ista i slična sočinenija, sva je prilika da se zapravo predstavljalo carevo novo odelo. Nemali broj prisutnih iz sveta struke i nauke nije štedeo komplimente, te kako je dobro skrojeno, pa kako je dobar materijal, a majstori kako ga skrojiše.

Prvo autori (čast malim izuzecima) dobar deo onoga što su metnuli u strategiju, trebalo je većdo 2010, dobrano da realizuju. Drugo kad to većnisu uspeli, valjda su u desetogodišnjem periodu imali dovoljno vremena da sagledaju u čemu su grešili, pa da te greške u novoj strategiji ne ponavljaju. Treće, ako su propustili da sve to realizuju, a nisu se naučili na greškama, šta ih kvalifikuje da predlažu „nova“ rešenja.

Šta je većna prvi pogled sporno sa „novom“ Strategijom i zbog čega ona izgleda kao nemoguća misija?

U svim tekstovima, izjavama i promocijama Strategije upadljivo izostaju termini „preduzetnik“, „preduzetništvo“ i „preduzetničko društvo“, „održivi razvoj“, „održiva zajednica“. Niti na jednom mestu se ne pominje „Globalni novi zeleni plan (Global Green New Deal)“.

To je ozbiljan razlog da se sa velikom skepsom prihvate ponuđeni modeli. Ako autori nisu shvatili značaj i suštinu preduzetništva, nužnost definisanja razvojnog koncepta kao održivog, kao i potencijale nove zelene ekonomije, onda je teško pretpostaviti da će se i jedan od ciljeva Strategije ostvariti, te se ona svodi na čuvenu maksimu Alana Forda – „Ako kaniš pobjedit ne smiješ izgubit“, a za to nije trebalo potrošiti ni 18 strana teksta da bi se u drugačijoj retorici došlo do veoma upitnih domašaja i mogućih rezultata Strategije.

Nerazumevanje preduzetništva logično vodi ka nerazumevanju samog subjekta razvoja. Preduzetnik, preduzetnici, preduzetničke grupe su ključni subjekti razvoja, a ne država, agencije, banke, investicioni fondovi, ekonomski instituti i sl. Kada bi bilo drugačije onda bi ekonomski instituti (i fakulteti) sa svojom koncentracijom znanja plus banke i fondovi sa svojom koncentracijom para, bili dovoljni da uz pomoćdržave generišu nova preduzeća, novu dodatu vrednost i nova radna mesta, a to se, kao što vidimo, ne dešava. Iz tih razloga sve razvijene zemlje poklanjaju naročitu pažnju stvaranju uslova za rast i razvoj slobodnog preduzetništva, kreiranjem kompetentne institucionalne infrastrukture i programa podrške od obrazovnog sistema, posebnog institucionalnog i finansijskog sistema, posebnih mera fiskalne politike, pozitivnom diskriminacijom kroz sistem javnih nabavki, rokova izvršenja plaćanja prema MSP, mnogobrojnim sistemima ranog otkrivanja i podrške artikulisanim preduzetničkim idejama. U tom kontekstu, preduzetnik postaje ključni razvojni resurs kome je državna regulativa skratila rokove za dobijanje raznih dozvola, obezbedila posebne finansijske institucije i modele finansiranja kreirane prema stepenu razvijenosti ideje (preduzeća) na portfelju životnog ciklusa i grani delatnosti u kojoj se ideja (preduzeće) razvija. Tada se banke pojavljuju samo kao dodatni izvori finansiranja a ne kao jedini, monopolski mehanizam za isisavanje kapitala iz preduzeća, a država kao promoter preduzetništva a ne sumanuti Šerif iz Notingema kome nikakav porez nije dovoljan. U tom kontekstu je posebna besmislica – brzo formiranje razvojne banke sa potpuno stupidnim konceptom „objedinjavanja svih resursa namenjenih privredi“. To je upravo ono što ne treba raditi. Postoji ozbiljna argumentacija i praksa kojom se to dokazuje, ali očigledno autori o tome nisu vodili računa.

Nažalost, to nije dovoljno. Država danas pod vrlo centralizovanom kontrolom drži na veoma niskom nivou (ne)efikasne upotrebe ozbiljne resurse kao što su vode, šume, zemlja, vazduh (eter-frekvencije) objekte i instalacije oduzete od lokalnih zajednica. Ukoliko država ne izvrši potrebnu decentralizaciju i ne izvrši povraćaj imovine i restituciju, neće biti uslova za ispoljavanje slobodnog preduzetništva niti rasta i razvoja.

Kada je rečo korpusu institucionalnih reformi osim pomenutih, nijednom rečju se ne pominje institucija „privatna imovine“ suštinska, temeljna, stožerna tačka svake države, bez čije zaštite nema prava, pravde, investicija, razvoja, nema adekvatnog vrednosnog sistema, nema univerzalnih građanskih i ljudskih prava – ničeg nema, sve će prekriti voluntarizam. Većdeset godina se u različitim formama nastavlja njena (demokratska) otimačina, a nerešavanje problema restitucije biće bitni ograničavajući faktor ulaska u EU, pa ako sami zbog svojih građana i pravne sigurnosti budućeg tretmana investicija kao privatne imovine to nismo rešili, e boga mi, moraćemo makar po zahtevu EU. Ništa bolja situacija nije ni sa državnom imovinom koja se tretira kao Alajbegova slama – država je svu imovinu čvrsto centralistički prigrabila sebi i drži je na vrlo niskom nivou (ne)efikasne upotrebe.

Proteklo je deset godina tranzicije. Koje su to naučne, akademske i intelektualne tekovine i dometi oličeni u institucijama koje bi bile vlasne da kompetentno, profesionalno predlože u jednom mnogo kompleksnijem dokumentu – viziju buduće moderne Srbije 2020 godine, a nisu? Šta je sa silnim institutima, univerzitetima i najposle Akademijom nauka? Nije valjda da su ostali bez ideja, inovacija, deluje neverovatno da čak nisu koristili ni prednosti novih copy/paste tehnologija, a sve vreme, čitavih deset godina su dobijali pare iz budžeta da čitavom površinom svojih sivih masa daju doprinos sveukupnom napretku i boljitku nacije. Nešto tu nije u redu, ili ta naučenjačka i akademska društvanca (kao institucije) nisu radila svoj posao, pa od njihovog rada nikakve primenjive vajde, ili su oni dobro radili svoj posao ali ih političari i narod nisu slušali. Ali sudeći po sveprisutnom grafitu na zgradama fakulteta i parolama u čestim protestima studenata da „znanje nije roba“ možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je učinjena fundamentalna greška u shvatanju poente učenja i usavršavanja – da je znanje danas najvrednija i isplativa roba, a da na ovim prostorima većduže vreme vlada njen deficit. Pa kako je izgleda izgubljeno poverenje u institucije znanja, došlo se na ideju da većina naroda, ako nema zaposlenje, onda sigurno dokoni u besmislu svojih života imaju smislene ideje za strategiju? Tako je nastala nova društvena predizborna igra „nemaš posao – daj ideju“! Pa će tako narod besplatno da daje ideje, a onda će institucije i nazočni „experti“ na konferenciji za štampu, bez znanja i ideja „za obradu“ pristiglih narodnih umotvorina da ponovo stanu u red pred budžetsku kasu i skupo naplate svoje (ne)znanje.

Koliko je znanje važno mogli smo da sagledamo i na slučaju operacije Ahilove tetive. Sve bolnice, instituti, obučeni i usavršavani specijalisti, doktori medicinskih nauka u zemlji nisu imali dovoljno znanja pa je ono samo za ovu priliku uvezeno iz inostranstva. Opet, na operaciji nisu bili širokopojasnim internetom povezani svi medicinski centri u kojima su ortopedi mogli da posmatraju primenjeno znanje vrhunskog stručnjaka. Operaciju je posmatrao ministar ekologije i prostornog planiranja koji je ortoped. E sada neka mi neko svojim rečima objasni koncept u kome ortoped nakon visokih troškova njegovog obrazovanja umesto da savladava tehniku operacije Ahilove pete, obnaša funkciju Ministra ekologije i prostornog planiranja, a neko ko ima svetske reference u oblasti ekologije i prostornog planiranja (čije je usavršavanje takođe bilo skupo) – radi šta?

I tu, na ovom mestu, dolazimo do Ahilove pete našeg sistema, ima Srbija veliki potencijal znanja, iskustva ljudi sa ozbiljnim domaćim i međunarodnim referencama, ali je očigledna dominacija partokratije u kojoj se većdeceniju partijski poslušnici, bez znanja i iskustva promovišu u eksperte a zajedno sa njima strateški nastupaju legije režimskih makroekonomista čija nijedna strategija do danas nije dala vidljiv rezultat.

(Autor je bio podsekretar u Vladi Ante Markovića)