Nekada u svemu prvi, a sada poslednji u sopstvenom redu za obnovu, rekonstrukciju i zdrav razum

Da počnemo od onoga što bi se na svakoj turističkoj brošuri našlo na prvoj strani. Istorija? Imamo je više nego zelenih stabala na ulici. U Kragujevcu je osnovana prva gimnazija, prvo pozorište, prvi sud, prva apoteka, napisana prva knjiga na ćirilici. Čak smo imali i prvu pušku proizvedenu u ovom delu Evrope, što je na neki način simbolično, jer i danas ponekad deluje kao da smo u sred vojne vežbe… samo bez vežbe.

Ovde je donet prvi Ustav. Danas fototipsko izdanje čuva ustanova u kojoj radim, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić”. Prvi Ustav imamo, ali zgradu za biblioteku baš i ne, kao ni nameru da to promenimo.

Ne znam da li znate, ali Kragujevac je bio jedan od najzelenijih gradova Evrope. Kažu da se nekad u centru grada nije videlo sunce od lipa. Danas sunce vidimo veoma dobro, jer stabala – nema. Došao je progres – i motorne testere i „naši” kaldrmaši. Sečeno je kao da neko u Skupštini grada ima lični problem s fotosintezom.

Ironija je što se mi, stari Kragujevčani, stalno žalimo na „došljake”, a svojim (ne)činjenjem smo najviše doprineli da grad izgleda kako izgleda. Pa tako, danas, umesto hlada lipa, imamo urbanu pustinju i asfalt koji dostiže temperaturu dobrog roštilja. Ali nema veze, hlad možete naći u supermarketu između frižidera i zamrzivača.

Kragujevac je (bio) i grad rokenrola. Mladi sa gitarama izlazili su iz Doma omladine sa punim džepovima, ne novca, već snova i pesama neponovljivih melodija i tekstova. „Smak”, „Ljubav i mržnja”, „Debela Nensi/Istok iza”, „KBO”, „Osvajači”, pa sve su to bili naši ljudi, braća, drugari, prve, dečje simpatije…

Prva sećanja su mi vezana upravo za Dom omladine, u kom me je u prizemlju čekao moj „bata Dobrica” sa drugarima. Na spratu probe hora za decu „Dečje iskre”, a ja najmlađi član, sa samo tri godine. Tu sam prvi put u životu videla fliper. Nije bitno za priču, ali eto i toga se sećam. Postoji li danas dečji hor u Kragujevcu? Ne znam. Znam da Novu godinu dočekujemo uz turbo-folk „spektakl”, sa manje publike, a više policajaca koji čuvaju nastupačicu. Jeste, grad je u minusu, ali zato ona ne sme biti.

Tržnica? Ah, taj epski projekat, moderni Skadar na Bojani, to urbano čudo koje je odlučilo da prkosi svim zakonima građevine, ekonomije i vremena. Renovira se duže nego što se iz pepela podižu katedrale u Evropi. U međuvremenu, bake sa zeljem i plastičnim kesama, ti ljuti neprijatelji „ekonomskog tigra” stoje na suncu, kiši u poluugroženoj nadi da će ovaj grad jednom ipak završiti nešto do kraja. Kad i ako završi, valjda im se ništa od toga neće srušiti na glavu.

A ulice? Pa, kako bih rekla… ako ste ikada hteli da iskusite vožnju kroz Pojas Gaze, a da ne napustite Srbiju – Kragujevac je idealno mesto. Asfalt je više simbolična prepreka, nego stvarni put. Ulice su nam asfaltirane mestimično, znate ono, malo ima, malo nema. Vozači imaju traume, a automehaničari vile i bazene.

I sad se pitate – zašto onda volim taj grad?

Pa eto, zato što je moj. Zato što, kad se prošetam kraj Doma omladine, i dalje čujem eho starih koncerata i sećam se Zdenka dok mi u ušima odzvanja ono tipično kragujevačko: „Ači ga ovaj!”.

Zato što uprkos opštem urbanom haosu, postoje trenuci kada te Kragujevac pogleda onim starim, umornim očima i kaže: „Znam da nisam više što sam bio, ali ti si ipak ostala. I kad si otišla, vratila si se, jer baš bez mene nisi mogla”. I stvarno – otišla sam i vratila se, jer baš bez njega nisam mogla. Sa svim rupama, bagerima, betonskim parkovima, prepunim kontejnerima i sumnjivim novogodišnjim programima, nisam mogla bez ljudi koji čine ovaj grad.

Bez mojih Kragujevčana, onih starih i „došljaka”. Jer ko su Kragujevčani? Nismo to samo mi, kaldrmaši, to su i svi oni koji su došli i učinili da ovaj grad bude bolji sa njima nego bez njih, a verujte ima ih više nego što volimo da mislimo i više nego nas kojima su babe i dede rođene na Pivari, u Koloniji, Palilulama…

Volim ga, jer ljubav nije stvar razuma. Ona se ne meri brojem stabala, kvalitetom asfalta ili bendom na bini. Ona se meri sitnicama: zvukom koraka koji odzvanjaju kadrmom (sada samo u sećanju, jer je više nema), mirisom pečenog kestenja kod „Pionira”, prvim ljubavima na Đačkom trgu, do kog često skoknem na kafu sa svojom (nadam se) poslednjom ljubavlju. Volim ga zato što, iako se ne menja na bolje, kako bi trebalo, ni ja se ne menjam prema njemu.

Možda će se jednoga dana Kragujevčani probuditi, pa će Kragujevac ponovo biti prvi u nečem dobrom. Možda će neko ponovo da posadi lipe. Možda će Tržnica biti završena. A možda će neki novi klinac iz ovog grada napisati ovakvu priču – s ljubavlju, gorčinom i ponosom.

Do tada, nastavljam da ga volim… i kad ne zaslužuje. Do tada – imaćemo bar najviše nezavršenih radova po glavi stanovnika. I to je nešto, zar ne?

Autorka je bibliotekarka u kragujevačkoj Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić”.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Podizanje nivoa rakijske kulture: Šumadijski festival rakije u Exclusive Event Centru u Kragujevcu

Nagrađena korupcija u Kniću

Svedočanstvo o položaju koji obrazovanje ima u našem društvu: Promocija knjige „Radno pravo u prosveti”

Izložba „Priče o mlinovima i mlinarima”: Festival božićnog kolača „Česnica” u Staroj skupštini u Kragujevcu