Kad se Nemanjići vucaraju kao u rijalitiju

Oni su bili istorijski potvrđeni naši pisci – biografi istančanog stila i izražavanja, mudri zakonopisci, a u seriji „Nemanjići“ govore najprostijim jezikom i to reči koje u to vreme nisu ni postojale, farisejski prostačke, sa kakvom namerom upotrebljene?

Gde je onaj lepi izvorni, možda i nešto arhaični, ali ipak razumljiv, pun poslovica i ukrasa, romantične kitnjastosti jezik, kao i odeća tada, i sve oko njih. Jer oni su tvorci naše uzvišene i najlepše umetnosti, jedine uostalom, a priznate i zaštićene od UNESKA. Ko im je to napravio, izabrao? Najlepšeg Belog Anđela (u Mileševi): najtužnijeg, najsetnijeg, estetski najtananijeg Raspeća u Studenici (Stefan Nemanja je osmislio, onako odrpan, raščupan, grub, mutav?), a isto i najdivnijeg Jovana Preteču Krstitelja (u Gračanici). Ko nam je to sve dao, i kako smeju režiseri da to uništavaju, upropaste. Iz zavisti li, neverovanja? Paganstva? A ponašanje likova sa ikona, fresaka – otom-potom.

A sad o govoru: u primitivnim iskaznim rečenicama, sa samo dva glagolska vremena (prezent, perfekat, a gde je nama svojstven narativni, melodični aorist?):

‘Ajde da jedemo’ umesto : ‘Pođimo za trpezu’ (grč – vizant. reč trpeza – sto),

‘Ajde da spavamo’ umesto: ‘Pođimo na počinak’.

Neprimerene, rogobatne reči, nepostojeće u to doba: ‘nije normalan!’, umesto: ‘misli mu se mute’,

‘nije momenat!’ (da li sile, fizički), umesto: ‘nije čas – ora’ (sahat, sat ne, to je turcizam): ‘nije povoljan čas’,

‘nije situacija!’, umesto: ‘nije dobar čas’,

‘sfera interesa’ (da li u banci?), umesto: ‘od vajde je (nije)’,

Majka njihova kaže (tako sirovo): ‘A vas dvojica’, umesto: ‘A vi sinovi moji’,

Mladenci u crkvi kad ispijaju vino – gutaju kao guske kad ih kljukaju, umesto: U ime Oca – Sina – i Svetoga Duha!, da se kaže.

‘Nervozan je’ (ni reč nerv nije postojala), već: ‘grk, gorak, zlovoljan…’, i još, i još, i još…

‘muževni’ (onda), umesto: ‘junačan, bez mane i straha’.

Stefan Nemanja je bio najveći branitelj hrišćanstava (takoreći krstaš, zato i sve postigao – očistio jeresi), pa gde je to u seriji, rat s Paganijom („pored Huma“) i gonio patarene, bogumile (makar malo istine?), nema toga, falsifikovano je. A što? Pa zato se i sastao sa carem Fridrihom Barbarosom, u prijateljstvu.*

U to vreme titule su sevastokrator, župan, čelnik, stotinar, ali car, k(ć)esar, od rimskog cezar.

Nadasve neprihvatljiva, čak odurna izmišljotina s curom „Raškom“ (ime države – blasfemija), da li „ljubić“??? Vucaraju se kao u rialitiju (a rečnik). Žena takvog ponašanja (tek kasnije) proglašavana je za vešticu (možda i spaljivana). Upropaštena je šansa da deca, koja u školi o davnoj prošlosti ništa ne nauče, gledajući ove scene serije, a slučajno u manastiru vide fresku Stefana Prvovenčanog (sv. Simona) setiće se odmah (mali nestašnici): a, to je onaj što ga „uzjahala“ ženska! Užas za užasom – nepopravljivo. S takvim nepoštovanjem kako odbraniti otetu pokrajinu????

Evdokija, ako je bila „neverna“ (o tupavci, termin uglavnom vezan za veru – religiju), ona je bila ‘vezana’ i propagirala vizantijsku crkvu, a odbijala, podrivala muževljeve veze s papom, uhodila za „svoje“, otud „neverstvo“, najverovatnije!

A upropašteni lik Sv. Save, on nije „nekakva tajna“, on je najjasniji. Pa on je bio duhovnik, učitelj i medik. U Studenici je imao bolnicu, sa instrumentima (skalpeli, pincete, epruvete, zavoje – u muzeju manastira), gde su vam oči za to?! Imao je i sklonište za gladne, uboge, bolesne, a uzdizao državu, crkvu, rod. Stavio je na južni zid Studenice i sunčani sat, pre svih. Piše o njemu i u ENCYCLOPEDIA BRITANICA. To je istina, čemu falsifikati? Prikazati malo zidanje Studenice, njegovo podučavanje po narodu: „Porani Jelo i odocni Jelo, i porašće ti klube Jelo“, poduke o šivenju, oranju brazdi…

Kad se Uroš rodio, pitali „Otkud ti to ime?“, „Pa palo mi na pamet!“ Nije, nego pradede, preci još u 8. veku bili Bela Uroš, što pokazuje istočne korene…

Oni su bili svetorodni – i naši prvi pisci.

Da li ne podnosite i date deci da nauče nešto lepo i istinito, pametno – a stvarno naše.

Kako je Šotra u „Kosovskom boju“ prikazao – doduše skromnije, ali opet sa koliko dostojanstva, sa pogođenim likovima, govorom i – istinom! Možda je Žutić doprineo, Tadić?

Ali još o „stilu“ (i neznanju): kad se potkrepljuju hranom u „trpezariji“ sede kao u lokalu za malim stolom, „ćaskaju“ i kuckaju se čašama!!! Pa stolovi su bili veliki u obliku ćiriličnog slova „P“, uglavnom su tihi, ćute i čekaju da vlastelin (župan) digne čašu, nazdravi! Kuca se i nazdravi uglavnom jednom, a bili su krući, dostojanstveniji. Dijalog im je zaverenički, bez dubine i smisla; a u stvari imali su viteške zavete sa dubokim smislom i mudrošću. Bili su graditelji, a takođe i začetnici književnosti – biografije, pohvale, kanoni! Vreme je to krsta i krstaša, borbi protiv jeresi, patarena, pagana, koji su bili oko Huma, pa gde je to? Čemu lažno slikanje, to je davna ali tačna prošlost!?

A toalet-stočić u ložnici – nikad! Neumesno je da vladar lupa u bubanj. Smeje se neumereno na zidina.

O rečima:

„konkurent“ = takmac

„kombinacija“ = splet

„objektivan“ = pravičan, prav (a objektiv! se pojavio tek u 16-17. veku)

„kandidat“ = prosac

„vešerka“ (wascherei) = pralja

Lepotu, više još, krasotu, koju je UNESKO uvrstio u svetsku baštinu, kosovske sakralne dragulje koji su Nemanjići podigli, pa zar se tako to neprocenjivo blago brani i čuva!?!

Veliki poštovaoci i ljubitelji nenadmašenih zadužbina, istorijskih likova, istorijske ISTINE, baštine i estetike.