Ko odgovara kad sruše spomenik

„Nepoznati počinioci“ oskrnave spomenik, ukradu njegov deo i naprave štetu, a kada se žalite spomenutom preduzeću oni vas mrtvi hladni obaveste da nisu nadležni za takve slučajeve i da to što ste platili ne podrazumeva čuvanje spomenika!? Onda vam bez imalo srama predlože da kod njih naručite i kupite kod kamenoresca ono što vam je ukradeno u njihovoj kući i za šta ste već bili platili, pa će oni opet da vam to ugrade i obnove spomenik. Pri tome se ograđuju i kažu da ne mogu garantovati da se opet neće desiti novo skrnavljenje!

Dakle, groblje nije odgovorno za oštećenja ili krađu elemenata sa nadgrobnog obeležja, ali zato ako želite da popravite štetu koju su lopovi i vandali naneli, a nećete da ponovo platite nekorektnim monopolistima nego nekome privatniku, to nije baš moguće. Teoretski jeste, ali uz pismenu saglasnost groblja koju teško da ćete dobiti. Ne zanima ih da sprečavaju krađe, ali kada je u pitanju da kontrolišu da li je nešto postavljeno mimo njihovog znanja, za to će sigurno naći dovoljno ljudstva.

U ovom preduzeću lepo su se obezbedili i osigurali sebi opstanak na tržištu, uz eliminisanje konkurencije na elegantan i legalan način. Uzimaju veliki novac od građana, a nivo kvaliteta njihovih usluga je blago rečeno problematičan. Potpisnik ovih redova za kremaciju, kolumbarijum i postavljanje urne platio je oko 1.000 evra, a radilo se o najjeftinijoj sahrani. Kolike račune JKP Pogrebne usluge ispostavlja građanima koji žele manje skromnu sahranu i imaju porodičnu grobnicu – ne možemo ni da pretpostavimo.

Bezobrazluk i bahatost – tako bi se ukratko moglo okarakterisati ono što sam doživeo na beogradskom Novom groblju. „Da bismo kontrolisali čitavo groblje, treba nam 3.000 ljudi“ – rekao mi je Filip Manić, upravnik, kada sam ga pozvao telefonom. Nije objasnio gde idu toliki novci koje građani plaćaju po osnovu ugovora o korišćenju grobnog mesta. „Kada su u pitanju krađe, sumnjamo na Rome“ – dodao je Manić.

Dakle, Romi su dežurni krivci. Baš kao u filmu „Ko to tamo peva“. Ali da bismo došli do zaključka ko i zašto skrnavi i krade spomenike, moramo zaći u suštinu ovog problema, koji je aktuelan već godinama. A suština leži u tome što su javna preduzeća, namenjena da budu servis građana koji ih plaćaju, izgleda postala servis stranke koja je na vlasti. Ta preduzeća su neefikasna, a njihova organizacija i način funkcionisanja ne odgovaraju duhu vremena u kojem živimo niti potrebama građana. A kada je tako, onda građani s pravom mogu da sumnjaju i u zloupotrebe, u javašluk i nemar koji se obično prebija preko njihovih leđa.

I tu dođosmo do priče nazvane – država. Ona je ta koja štiti monopole javnih preduzeća, kako u sektoru pogrebnih usluga, tako i u oblasti javnog gradskog saobraćaja, održavanja puteva, komunalnih usluga i delatnosti. U normalnim zemljama gradovi raspisuju tendere na koje mogu da konkurišu privatne firme koje se bave spomenutim delatnostima, pa preduzeće koje ponudi najbolje uslove dobije posao. Ne tako davno, mogli smo u sredstvima javnog informisanja pročitati da su privatne firme koje se bave pružanjem pogrebnih usluga dovedene na rub propasti novim zakonom, koji štiti monopol Javnog komunalnog preduzeća Pogrebne usluge. Privatnicima se praktično zabranjuje da posluju legalno, čime ih država tera da rade „na crno“ i da otpuštaju svoje zaposlene kako bi mogli preživeti. Kada je tako, onda nije ni čudo da je sahrana u Beogradu skuplja nego u Milanu i da građani naše prestonice proživljavaju pravu golgotu kada treba da sahrane nekog od svojih najmilijih. Što se tiče gradova u unutrašnjosti Srbije, u sektoru pružanja pogrebnih usluga situacija je još gora i dramatičnija.

„Samo je smrt siguran biznis“ – kažu u filmu „Maratonci trče počasni krug“. A da li i u Javnom komunalnom preduzeću Pogrebne usluge posluju kao Topalovići, neka građani procene.