Priča jednog „olađenog“ zvezdaša

Potpuno vas razumem jer sam i sam u vrlo sličnom navijačkom stadijumu. Nekada mi je bilo zadovoljstvo i nisam propuštao da odem u Ljubljanu, Zagreb, Pariz, London ili Atinu kako bi odgledao tih sat i po vremena utakmice. Prvo sam prestao da gledam košarku jer mi je zatvoreni prostor i akustičnost sportskih hala u kojima se sve vreme ori „oda genitalijama i fekalijama“ svih mogućih vrsta i oblika počeo da predstavlja fobiju od neizdržive buke besmislenog sadržaja. Tada sam, po prvi put, shvatio da jedan ogroman broj „navijača“ ne dolazi na utakmice kako bi gledao igru svojih ljubimaca već da dolaze kako bi „navijali“. Kasnije sam prestao da odlazim i na fudbalske utakmice kada sam shvatio da su političarima i sportskim radnicima navijači postali važniji od gledalaca. Sada više sport ne pratim ni na televiziji (Djokovića iz zdravstvenih razloga ne gledam od finala US Opena kada je sa 3:2 pobedio Federera a ja umalo doživeo srčani udar tokom meča) jer ne mogu da se otmem sopstvenom utisku opšteg besmisla ovakvog „sporta“.