Sirova odbrana Nedeljnika

…- da je ovaj njuzvik jedini, al’ bukvalno jedini, koji daje prostora za svaku, žargonski rečeno, glavudžu koja ima šta pozlaćeno da kaže. 

Podsetnika radi, pošto je primećeno da se, k’o iz vedrog neba, narod prisetio staromodnog NIN-a i vanvremenskog Vremena, i kako Nedeljnik, odjednom više, ne može da im priđe, da je ovaj list, opet, jedini koji drži distancu sa svima. Nit’ je po babu, nit’ je po stričevima.

Iz pouzdanih izvora, a poprilično su čvrsti jer sam bio pored dotične osobe, znam da su hteli da daju prostor i facama koje su ih na sva zvona i praporce pljuvali, razvlačili i prezirali, odnosno da urade intervju. Naravno, jedna od njih ih je, doslovno, odbila. Uvedeno je i ono čudo „Moj Nedeljnik“, glas svakog nesrećnika, iz kojekakvih otvora i rupica, mogao je da se čuje. I sve je bilo idilično. Svi su pjevali zagrljeni i srećni: „Ko se seća Vremena i NIN-a još?“, dok je Nedeljnik bio otačastveno nepogrešiv.

Dobro, i šta onda?  Pa ništa, onda se desio poslednji četvrtak, koji je poput školske, prljave gumice izbris’o jednim grubim potezom sve ono što je je kroz dve stotine i kusur brojeva građeno. Neproslavljeni intervju još manje prosljavljenog wannabe predsednika sa najpoželjnijom izjavom koju neki američki zvaničnik može da izjavi.

Sva ta lojalna, ujedinjena i prefinjena publika, koja je, samo do juče, ponosno stajala pod zastavom domaćinskog Nedeljnika, sada, poput Jude i Velikog Cezara, reži, šlajmara i dobacuje zbog moguće greške koju je redakcija napravila. I debelo se podvlači „moguće“. Mada, i sam autor ovog teksta smatra da su ostali „ispaljeni“ od strane svojih izvora, tako da – iako se pokaže suprotno, ma i da se Tramp lično javi i prozbori da je intervju autorizovan – kao što svi dobro znamo, ova mrlja će zanavek ostati upamćena.

Ali, zaboravlja se onaj, od pre nekoliko meseci, spin koji je pušten na svakom mogućem srbijanskom portalu, pa su i neki u štampano izdanje prešaltali, da se, gle čuda, Tramp izvinio Srbima za ono zločesto bombardovanje. Tada se niko nije bunio. Tada niko nije želeo da proverava tačnost te informacije. Zašto? Jer je Srbendi milo da mu se tamo neki Amerikanac klanja i izvinjava, pa makar to bila aposultna laž.

Sa kolegom iz redakcije sam lično prelazio čitavu transkripciju tog govora, i nigde se nije pomenulo S od Srba, nit’, tobože, Š od Šešelja.

Nedeljnik je jedini stisnuo onu stvar i javno demitologizovao srpsku bajku o američkim izvinjavanjima. Sve se to pozaboravljalo, pa se sada: „odlajkuje“, „prestaje da se čita“, „etiketira tabloidom“… Odjednom se znatan broj njih pronaš’o povređenim zbog te greške.

Ne boli vas, jer je Nedeljnik pogrešio. Ne, ne, ne, boli ljude što se Tramp stvarno nije izvinio. Ili, drugim rečima, što je to izvinjenje dovedeno u pitanje, pa makar se i na kraju pokazalo istinito.
Da ne dužim, Nedeljnik – uprkos tome što polovinu tekstova smatram ovakvim ili onakvim, i uprkos tome što rado pročitam Lalićevu kolumnu, a u 80% slučajeva se ne složim sa njom, i uprkos tom što vraškim naporima pokušavam da ne kupim svakog četvrtka ili petka njihov list, i uprkos tome što sam pobornik ekstremno subjektivnog novinarstva – je nešto najkvalitetnije što naša medijska scena trenutno može da ponudi, i koji se svim snagama bori da opstane na površini te neke profesionalne – i meni lično daleke – objektivnosti.  Tako da, ne burgijajte previše…