Status uvrede u odsustvu reda

Prema istom zakonu, „istinitost ili neistinitost onoga što se iznosi ili pronosi iz ličnog ili porodičnog života nekog lica“ ne podleže dokazivanju osim ukoliko je delo uvrede „učinjeno u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, odbrani nekih prava ili pri zaštiti opravdanih interesa“, u kom slučaju je pružanje dokaza o istinitosti tvrđenja koje je predmet uvrede ili valjanih razloga za uverenje o njegovoj istinitosti uslov za oslobađanje od krivice.

Da li iz ovoga sledi da verbalni ispad mladih ljudi, koji su, prema izveštavanju novinske agencije Fonet, objavljenom 13. novembra u listu Danas, išli za aktivistima pokreta „Dosta je bilo“ i nazivali ih lopovima, spada u krivično delo uvrede? Ukoliko je činjenica da su se aktivistima i lideru pokreta Saši Raduloviću obraćali rečima „lopovi“ i „lopove“ i ukoliko se nisu legitimisali ni kao službena lica ili novinari, ni kao lica kojima pokret „Dosta je bilo“ ugrožava neka njihova prava, po svim uobičajenim pravilima zaključivanja trebalo bi da sledi postupanje po zakonu bez obzira na neistinitost ili istinitost izrečenih stavova.

Pitanje – zašto se neko kome je upućena reč „lopove“ vređa ako nije tačno da je on lopov – ima posebnu težinu u priči o događajima koji su pratili pokušaj pokreta „Dosta je bilo“ da pridobije javnost za raspisivanje vanrednih opštinskih izbora za Vračar. Poruka koju mladi čovek tim pitanjem šalje je slojevita i od ogromnog je značaja za razumevanje poremećaja na relaciji pojedinac – društvo.

Nedolično ponašanje samo po sebi ovde nije najveći problem, već pre posledica drugog, osnovnijeg problema. Reč je o tome da su ti mladi ljudi prihvatili obrazac u kojem svađa zamenjuje politički dijalog, a ostavljanje protivnika bez odgovora zamenjuje razložno nadjačavanje protivnika. Reci nešto sasvim nesuvislo, napravi misaonu zbrku, i politički protivnik neće imati na šta da odgovara.

Kada bismo pokušali da shvatimo na koji način oni pravdaju svoj stav da uvredljive reči ne treba tumačiti kao uvredu ukoliko nisu istinite, uplovili bismo u vode besmisla. Osim što bismo se zapetljali u gluposti, primenom kriterijuma da se delom protiv časti i ugleda smatra samo ono što je zasnovano na istini poništili bismo, ili u najmanju ruku učinili arbitrarnom, razliku između uvredljivih i neuvredljivih reči i postupaka. Nesrećna je okolnost da ti mladi ljudi bez razmišljanja prihvataju sugestiju koja dominira neuređenim političkim prostorom – da je snaga trika jača od bilo koje argumentacije.

Možda ih zbog toga Saša Radulović i nije dodatno upitao da li razumeju implikacije svog reagovanja na njegovo pitanje o sramoti.

Verovatno najnesrećnija posledica upotrebe gluposti kao sredstva za postizanje nekog političkog cilja je svođenje na apsurd ideje reda – reda u mislima, koji je u funkciji zaključivanja, i reda u javnom životu, bez kojeg nijedno društvo ne može normalno da funkcioniše. Bilo bi opravdano očekivati da one ustanove koje su po definiciji nezavisne od političke arene – od akademskih ustanova do sudova – bar utiču na korigovanje misaonog i funkcionalnog nereda u društvu. Sudeći po napisima profesorke procesnog prava Vesne Rakić Vodinelić, koja pedantno obrađuje primere sasvim suprotnog delovanja tih ustanova, trebalo bi, međutim, da svakog dana sebe iznova pitamo: drži li nas još uvek prkosna nada.