Banka za siromašne

Odmah po Junusovom dolasku u naš glavni grad, od vicepremijera Božidara Đelića čuli smo da će i Srbija dobiti svoju „banku za siromašne“ i da država već radi na tom projektu. Odmah zatim, čuli smo i da je to protivzakonito. Ali, da se ne bi pomislilo da država radi na nečem nelegalnom, Đelić je objasnio da će vlada prvo napisati novi zakon kojim će ovakav model ozakoniti, pa će tek onda osnovati banku. Naime, koncept mikrofinansiranja siromašnih podrazumeva da im banka novac daje bez ikakvog obezbeđenja, na časnu reč, i uz puno shvatanje da njeni klijenti nemaju kreditnu sposobnost, odnosno odgovarajući izvor finansiranja (poput dovoljne plate) koji bi im omogućio da kredit otplate. Davanje takvih kredita u Srbiji nije dozvoljeno (jer ugrožava celokupan finansijski sistem), ali u Bangladešu i drugim državama (poput Amerike, na primer) Junusov model funkcioniše sasvim lepo i banka tvrdi da naplativost kredita iznosi impresivnih 97 procenata.

Međutim, srpska verzija će, izgleda, biti nešto drugačija od dokazano uspešne, koja je Bangladešu donela prvog nobelovca u istoriji. Umesto kredita od par desetina ili eventualno stotina evra, koliko Gramin banka uobičajeno pozajmljuje siromašnima za otpočinjanje biznisa, država će davati kredite od 2.000 do 3.000 evra. Ni obezbeđenje ni kreditna sposobnost neće biti potrebni, a uz ostalo, ceniće se ostvarivost poslovne ideje. Ako sve zaista i bude tako, pitanje je kako obezbediti vraćanje kredita. Suština uspeha Junusovog koncepta je u solidarnosti, jer svaki zajmoprimac mora da pripada grupi od bar pet klijenata banke, koji neće moći da traže novi kredit ako neko iz grupe ne vrati svoj. Zato ostali članovi često pomažu onom koji zaostaje. Da li će država prihvatiti ovaj deo modela ostaje da se vidi, ali ako se odluči za taj put, pitanje je koliko će siromašnih biti spremno da vrati 3.000 evra duga za onoga čijem poslu uopšte ne ide dobro.