Ispod svakog proseka

I to za koji evro. Posle toga usledio je pad, 400 evra više nismo prešli, a 10 godina nakon finansijskog sloma od kog se razvijeni svet polako oporavio Srbija i dalje kuburi sa dostizanjem iole pristojnog životnog standarda. Godinu posle krize prosečna plata pala je na ispod 350 evra, a prošle godine iznosila je 384 evra. Duplo manja od one u Hrvatskoj (750 evra), tri puta manja od proseka u Sloveniji (1.020 evra), bolja za nijansu od Makedonije i BiH.

I dok se zaostatak Srbije u prosečnoj plati za nekima u regionu meri stotinama evra, a civilizacijsko kašnjenje za najrazvijenijim delovima Evrope decenijama, ovih dana iz Republičkog zavoda za statistiku stiže nam vest o promeni metodologije koja nam je pokazala pravu sliku – siromašne Srbije.

Svaki peti građanin radi za minimalac. Za manje od 25.000 dinara. Polovina Srbije radi za tek nešto malo više od 300 evra. U Srbiji 70 odsto radnika ne prima plate na vreme, od čega jednoj trećini zarada kasni i do 90 dana, a nekih sedam odsto prima je sa zakašnjenjem većim od tri meseca. Ispod zvaničnog proseka je dve trećine stanovnika Srbije, a samo 10 odsto zaposlenih u Srbiji ima prosečnu platu u Hrvatskoj. Oni koji primaju prosečnu slovenačku platu u Srbiji verovatno su na nivou statističke greške. Kao, uostalom, i oni koji ovde mogu sebi da priušte, na primer, i letovanje i zimovanje.

Kako „poređenje ubija one koji se porede“ možda nam ovo i nije potrebno da bismo znali kako nam „dobro“ ide. Svako to najbolje oseti na svojoj koži. Količina onoga što iznesemo iz kese u prodavnici svakog dana (i da li svakog) bolji nam je pokazatelj od bilo koje statistike RZS-a. A i to što „prosečni“ iznose iz prodavnica mnogo je više od onog što sebi mogu da priušte onih gotovo 10 odsto zaista stvarno siromašnih u ovoj zemlji koji troše po domaćinstvu mesečno manje od 12.000 dinara.