Ivica i Zorana

Jer na pojam „socijalista“ i „Zorana Mihajlović“ Gugl će izabrati mnoštvo unosa koji se sastoje od vrcavih medijskih polemika. Slikovitih radi efektnosti, sa izrazima – bednici, džak za udaranje, krečenje Prokopa, svađa komšinica preko plota, put između dve njive…

Tako je Ivica Dačić i ovih dana kada mu partiju tresu ostavke i odlasci najviših rukovodilaca, našao način da sa te turbulencije efektno skrene pažnju. Bilo je dovoljno da pomene da je Mihajlovićeva „poslednji“ čovek koga bi SPS podržao za zajedničkog predsedničkog kandidata vlasti. I priča je namah dobila drugi medijski tok – jer je Mihajlovićeva smesta uzvratila da je Dačić poslednji čovek od koga će zavisiti koga će naprednjaci kandidovati za predsednika.

Dačić je, verovatno nakratko, ali svaki predah u stanju krize u partiji može biti dragocena kupovina vremena, uspeo da lopticu hitne iz dvorišta socijalista. I da je prebaci na teren odnosa sa SNS. A ta se dramaturgija tipa hoće ili neće ostati zajedno, već četvrtu sezonu od 2012 – uglavnom uspešno prima kod publike. Uz to, nije reč samo o prebacivanju loptice, nego i o pokazivanju mišića. Jer, time što se negativno izrazio o Mihajlovićevoj, Dačić je svojima pokazao da ne ćuti naprednjacima, nego samo njihovom lideru Vučiću. I time odgovorio na kritike, poput onih koji mu dolaze sa juga Srbije, da svoje ljude može da podrži samo na tribinama u sumraku, da ne naljuti SNS.

S druge strane, i Mihajlovićeva upisuje sebi rejting poen – u smislu da održava profil samostalne i liberalne političarke. Isto kao onda kada se na sednici vlade prošlog leta jedina izjasnila da nije protiv rezolucije Velike Britanije o Srebrenici. Ili kada je pak ovog leta Dačiću poručila da je Petog oktobra 2000. za Slobodana Miloševića vikala „gotov je“ i da ne podržava Miloševićevu rehabilitaciju. A skretanje na polemiku sa socijalistima o predsedničkom kandidatu i za Mihajlovićevu je isto tako medijski blagotvorno, budući da štampa danima piše o mogućoj grešci na tunelima na Koridoru 11, o čemu ona kao ministarka građevina svakako mora da snosi neki deo odgovornosti. Dakle, spolja polemika i sukob, a u dubini sasvim dobro uzajamno dopunjavanje. Jedini problem može biti stvarnost, gde se ponekad i najbolji nastupi, osmišljeni ili intuitivni, razbiju o neki neočekivani događaj. I biće prilike da onda vidimo pravu sliku.