„Ja za Selakovića i ostale“: Šta li o tome misli Ursula?

Da je krajnji cilj seta njegovih izmena pravosudnih zakona to što su tužioci „počeli da hapse ministre iz SNS, a hteli su da uhapse i Vučića“. U slobodnom prevodu – kriminal je funkcionerima vladajuće stranke dozvoljen i za njih ne važe zakoni Republike Srbije. To je i objašnjenje zašto im je toliko bitno da podjarme Specijalno tužilaštvo. Uostalom, namere da ruše krivične predmete, istrage i suđenja, njihov šef, najbolji pravnik u istoriji Univerzuma, nikad nije ni krio.

Zakoni ne važe u Srbiji. Državni vrh je uspostavio institucionalnu anarhiju samo da bi uveli princip nekažnjivosti za sebe i da bi nastavili da isisavaju novac iz državnog budžeta. Za druge stanovnike Srbije nemaju baš mnogo sentimentalnosti, jer ih ne zanima ni to što nemaju struju, asfaltiran put, kanalizaciju, dom zdravlja, čistu vodu i nezagađen vazduh, da li žive na deponiji…

A ako ih i tužioci povežu sa nekim kriminalnim radnjama, tu je predsednik da zloupotrebom svojih ovlašćenja i instituta abolicije i pomilovanja priskoči u pomoć svojim partijskim pajtosima. Dakle, nema krivične odgovornosti ni za aktiviste SNS koji su premlatili studentkinju i polomili joj vilicu bejzbol palicom, ali ni za pljačku Srbije. Na dobitku su samo njihovi džepovi prepuni državnog novca.

Odatle i izjava specijalnog tužioca Mladena Nenadića da policija odbija da sprovodi naloge Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, iako po Zakonu o krivičnom postupku u predistražnom postupku mora da postupi po svakom zahtevu tužioca bez prava na žalbu. Ali pošto tužioci nemaju mehanizam kojim bi naterali policiju da postupi po njihovom zahtevu, jer je očito da zakoni u Srbiji više uopšte ne važe, mnogi potencijalni kriminalci iz državnog vrha ostaju nekažnjeni.

Za to vreme, režimski tabloidi optužuju tužioce da su izvršili državni udar tako što su pokrenuli krivični postupak protiv aktuelnog ministra kulture Nikole Selakovića i još troje predstavnika državnih institucija optuženih da su falsifikovanjem dokumenata omogućili da kompleks Generalštaba, porušen u NATO bombardovanju 1999, izgubi status zaštićenog kulturnog dobra.

Slučaj Selaković i ostali je skroz jasan – predsednik Vučić obećao Trampovom zetu da će dobiti najbolju lokaciju u centru Beograda za luksuzni hotel, a onda je naprednjačka mašinerija iskoristila funkcionere zavoda i naredila im da to sprovedu u delo kako znaju i umeju. I uradili su jedino kako i znaju – mimo zakona, pravila i kako je i sam direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i uradio – falsifikovanjem dokumentacije. I koliko je ubeđen u nekažnjivost i nefunkcionisanje sistema – ladno priznao da je to uradio. Za to vreme, Selaković ismeva državne institucije, prvenstveno tužilaštvo i sud, baš kao i njegov proteže.

„Kad pitate sve njih za šta je to optužen, pojma nemaju kao što ni ja pojma nemam, niko nema pojma. Pravili su taj slučaj želeći da optuže mene. Ja ih i dalje molim da to urade, istog sekunda ću pomilovati sve do sada optužene, neću su pozivati na imunitet i biću spreman da prihvatim svaku kaznu za težak zločin koji sam učinio“, kazao je Vučić i dodao da se taj „težak zločin“ sastoji u tome što je želeo da od „jednog rugla i u umetničkom smislu i pre nego što je srušeno“, bude napravljena „velika atrakcija“ i investicija od 700 miliona najmanje“.

U suštini, Vučić je ponudio nagodbu tužilaštvu – ja za Selakovića i ostale. Toliko o vladavini prava koju je obećao predsednici Evropske komisije. Šta li o tome misli Ursula? Šta misli Evropska komisija već smo čuli.