Srbija od Evrope, rekao je predsednik Tadić, traži isti tretman koji je imala Hrvatska. Zagreb 2004. nije izručio Gotovinu, a dobio je datum početka pregovora za 2005. Srbija je ove 2011. izručila Mladića, pa očekuje datum za sledeću godinu. Ovo je još jedan primer nezahvalnosti komparacija. Zbog samih predmeta upoređivanja i drugačijih okolnosti u različitim periodima.
Iako su proces „detuđmanizacije“ u Hrvatskoj i „deslobizacije“ u Srbiji počeli gotovo istovremeno, Hrvatska ima nekoliko ozbiljnih prednosti. Najpre, detuđmanizacija koja je počela smrću generalisimusa 2000. nije značila početak reformi. Koliko god Tuđman bio autoritaran, a njegov sistem vladavine naopak, dolazak HDZ-a na vlast značio je za Hrvate kraj socijalizma. Kakva-takva tranzicija počela je odlaskom Hrvatske iz SFRJ. Ako ništa drugo, Tuđman je označio ideološki raskid sa socijalizmom, verbalno je odbacio autoritarnost i svet mu je poverovao. Milošević se, pak, predstavljao Jugoslovenom, pa nacionalistom, a na Zapadu je doživljavan i kao komunista.
Drugo, za viđenje Miloševića kao „crvene nemani“ veoma su bili zaslužni baš Tuđman i HDZ. Jer, Hrvatska je dobila medijski rat protiv Srbije. Zahvaljujući, pored ostalog, i toj pobedi u svetu je prevladalo jednostrano tumačenje prema kojem su jedini krivci za rat u Hrvatskoj bili Milošević i Srbija. Hrvatska je, otud, za razliku od Srbije, stekla dobru spoljnopolitičku poziciju na samom početku postbipolarne epohe. Hrvatska je postala svetski miljenik, a Srbija svetski parija. Groznu sliku Srbije dovršili su rat u BiH i na Kosovu.
Kada je Tuđman napustio ovaj svet, a Milošević bio svrgnut, Hrvatska je istinski započela put ka Evropskoj uniji, dok su za Srbiju počele nove nevolje. Prvo je bila rascepljena između Koštuničinog legalizma i Đinđićevog reformizma. Potonje Đinđićevo ubistvo usporilo je reforme, bez obzira na efikasnost u donošenju „proevropskih“ zakona koje je inicirala prva Koštuničina vlada. Onda se „put ka EU“ iskomplikovao zbog nerešenih odnosa sa Crnom Gorom. I na kraju, kosovski problem koji je eskalirao postao je samo prividno odvojeno pitanje od srbijanske evrointegracije.
Kada je Hrvatska 2004. dobila datum EU je bila zanesena svojom ekspanzijom. Politika proširenja bila je na vrhuncu – 1. maja te godine primljeno je 10 novih članica. A sada je EU u krizi koja je počela u institucijama, da bi se potom zaglibila u finansijama. Stiče se utisak da ne zna ni šta će sa sobom, a kamoli sa balkanskim interesentima za članstvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
