Kriza Partizana

Hronično stanje, čak i kada spolja sve izgleda potaman, jer uvek negde škripi, nešto fali i neko nekoga, spolja ili iznutra, ruši. Ako ima rezultata, nema igre, ako su stvari na terenu i lepe i korisne, vri iza kulisa, ako je mirna voda, onda nema novca… Ili sve to odjednom. Začaran krug, odakle svako malo iskaču ili bivaju izbačeni igrači, treneri ili foteljaši iz klupskih kancelarija, zbog čega je najnovije, dobrovoljno povlačenje Ivana Tomića sa mesta šefa stručnog štaba prvog tima samo dokaz više da se u životu sve vraća i plaća.

U kolektivnom sportu nikada jedan čovek ne može biti isključivi krivac ako ekipi ne ide, ali trenerova odgovornost je po prirodi posla najveća, pa još ako se tome dodaju manjak trenerskog znanja, stručna nedoslednost, naglašena sujeta, na pogrešan način nametan autoritet i elementarno nepoznavanje pedagogije, onda je nekada uspešan sportski direktor prošao taman onako kako je radio. Njegova ostavka imaće, međutim, efekta na duže staze jedino ako zakotrlja lavinu odlazaka onih koji su ga postavili i držali mu stranu i kada je bio na meti opravdanih kritika, da bi ga pustili „niz vodu“ posle samo četiri utakmice u novoj sezoni. Prvi čovek sportskog sektora, početnik u svetu selektiranja ekipe i izbora trenera Ivica Iliev, kao i nesposobna privremena uprava oličena u trilingu Miloš Vazura – Milorad Vučelić – Vladimir Vuletić, više opsednuta borbom za vlast sa opozicijom nego posvećena finansijskom i organizacionom oporavku prezaduženog kluba u čeljustima moćnih državnika, morali bi da se zapitaju koliko su oni doprineli ranoj eliminaciji iz kvalifikacija za Ligu Evrope i osvajanju samo jednog boda u prva dva kola domaćeg prvenstva. Iako nisu oni ti koji šutiraju loptu.

I, kada već ne umeju, neće ili ne smeju bolje, ustuknu sa svojih mesta. Pre nego što ih na to nateraju dobro organizovani huligani i, u velikom broju slučajeva, kriminalci s južne tribine i(li) struja koja bi da se vrati na rukovodeće pozicije. Svako drugo rešenje prošlo bi verovatno kao u onoj narodnoj „drži bure vodu dok majstori odu“. I ne dođu neki novi šegrti i kalfe, do privatizacije klubova, koja je blizu onoliko koliko i stavovi Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.