Lider, stranka i sahrana

S obzirom na običajnost srpske političke scene koja je odsustvom načela o odgovornosti i demokratičnosti potpuno ukinula mogućnost da šef stranke siđe sa trona i izjednači svoj položaj sa ostalim funkcionerima, ovakvi postupci se uglavnom svrstavaju u oblasti teorija zavere, verovatnih namera da se njihov angažman nastavi u nekoj drugoj formi sa pokvarenim namerama. Istina, ne može se sa izvesnošću znati motivi koji su Vojislava Koštunicu naveli na čin silaska sa stranačkog vrha, kao što je to slučaj i sa Sandom Rašković Ivić, ali njihova objašnjenja zvuče prigodno i nekako logično u sistemu političkog delovanja. Koštunica je odstupio sa liderske pozicije nakon izbornog poraza i neprelaska cenzusa na izborima 2012. godine, a Rašković Ivić zbog neslaganja sa lokalnim odborima i glasovima u partiji koji su sklopili i podržali formiranje vlasti na pojedinim opštinama sa Srpskom naprednom strankom.

Naravno, teško je preći preko, čini se, ključnih odrednica vlasti Vojislava Koštunica, koje prati kontekst stvaranja političkog ambijenta za ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i utiska o radovanju zbog tog čina, pa sa lakoćom proglasiti njegovo povlačenje sa stranačkog trona čistim i visoko moralnim činom. Ipak, postoje lideri čije su ruke, takođe, uprljane pa se ni ideja o eventualnom povlačenju nije probila ni do mogućnosti, kamoli realizacije. Sanda Rašković Ivić, s druge strane, odstupila je sa mesta predsednice stranke, kako je tvrdila, bez agresivnih poteza. Nije se opredelila da za metod uvođenja stranačke discipline raspušta partijske odbore i sklanja nepodobne. Šta stoji iza tog doličnog ponašanja, ne može se pouzdano tvrditi. Možda kandidatura za predsednicu Srbije kao zajedničkog kandidata više partija desnice.

Svakako, spisak onih koji bi se i na samo pominjanje odgovornosti i otvaranje pitanja o eventualnoj ostavci brecnuli, stali u sopstvenu odbranu argumentima kojim se zapravo dodatno zakopavaju u sramotu zaštite sopstvenih interesa – toliko je dugačak da zahvata skoro sve značajnije partije u Srbiji, koji su u istoriji svog delovanja imali ulogu u ključnim društveno političkim događajima. Kult lidera stranke objašnjavan je navodima o tome da bi partija nestala bez dotičnog. To je, međutim, samo vešt ili nevešt spin (kako za koga) ne bi li se taj lider zadržao na poziciji i tako sačuvao sve privilegije u cilju prikrivanja odgovornosti za šira društvena zbivanja – poput korupcije ili učešća u drugim kriminalnim radnjama štetnim za javni interes.

Uostalom, tako je i uništena opozicija u Srbiji. Svedena na granicu cenzusa. Niko od onih koji su građanima zgadili stranke na čijem su čelu nije se povukao. Ostao je da sahrani stranku zajedno sa svojim ugledom, a time i demokratiju i mogućnost izbora.