Slika stvarnosti

… laborantkinja poslata u kamenolom jer joj je muž sindikalac; radnik Goše izvršio samoubistvo u krugu fabrike; sindikalci u Fijatu postigli dogovor gori nego što im je nuđen pre štrajka; u Manjeti Mareliju traže da se radnici pismeno odreknu prava na štrajk; u državnoj firmi dele plate manje od zakonskog minimuma; inspekcija rada dobila auto na poklon od firme koju treba da kontroliše; hitna pomoć zvala direktora strane fabrike, jer ne može skoro svaki dan da dolazi po radnike koji padaju u nesvest.

Svaki od ovih navoda predstavlja siže tužnih priča objavljivanih samo u poslednjih godinu dana u domaćim medijima. U 2018, kada Srbija već skoro dve decenije korača ka Evropskoj uniji, ovo je slika stvarnosti u kojoj smo dočekali Prvi maj. Šefovi sindikata dočekali su ga skupa sa ministrom rada, koji je na radnički skup poveo obezbeđenje i „pohapsio“ okupljene koji su mu postavili neprijatna pitanja. Sindikalne vođe nisu reagovale.

Treba li u tome tražiti razloge radničke obespravljenosti? Je li sindikalna nemoć izvor hrabrosti predsednika Vučića da radnicima Leonija poželi „da se znoje uz mnogo teškog i napornog rada“? Da kao viziju sreće malog Ilije, odredi njegov budući rad u fabrici autodelova?

Komunizam je danas retrogradno prizivati, ali prizivati budućnost jeftine i obespravljene radne snage jednako je retrogradno. Srbija je evropska država i samo kao takva ima budućnost. Činjenica je da će se poslodavci uvek prilagoditi društvu u koje dolaze. Ako to društvo toleriše ili čak podstiče kinjenje radnika, promoviše kao vrlinu da se trpe nezakonito loši uslovi rada, inspekcijama nalaže da okreću glavu na drugu stranu, a radnike u štrajku praktično optužuje za državnu izdaju, kao u slučaju Fijata, onda je jasno da će se poslodavci ponašati u skladu s tim vrednostima. Ali, zašto bi to bile vrednosti srpskog naroda? Zašto se Srbija pretvara da njeni sopstveni zakoni ne postoje? Zašto se dozvoljava kašnjenje plata, prekovremeni neplaćeni rad, mobing, zlostavljanje, šikaniranje i diskriminacija? Sve pojave iz prvog pasusa ovog teksta.

Sindikati koji ne veruju u sopstvene principe jesu jedan razlog. Drugi je vlast suviše uplašena da primeni zakone koje je sama izglasala. Zato očekujte još mnogo teškog i napornog rada. To je želja koja će se sigurno ispuniti.