Zazvučalo je sjajno, naročito raspoloženim botovima na društvenim mrežama, kada je pre nekoliko dana premijer Aleksandar Vučić preduhitrio Republički zavod za statistiku otkrivši javnosti ono što je bilo rečeno samo za njegove uši – da je stopa nezaposlenosti tek 16 odsto.
Zvanično – još je 19,2 odsto. Što je opet znatno bolje nego 25,5 odsto koliko je bilo negde sredinom jula 2012, na primer. Smanjuje se siva ekonomija, zapošljavaju se sezonski radnici, od početka godine 150.000 ljudi je dobilo posao. Prednjače ekonomisti i maturanti gimnazija, ali i bravari, krojači, kuvari… Tako to sjajno zvuči kad državne službe izbace s vremena na vreme statistiku o tržištu rada. Koja je, najblaže rečeno, nedovoljno relevantna. Baš kao i prosečna zarada od 46.000 dinara. A zašto je takva?
RZS, rukovodeći se Anketom o radnoj snazi, dolazi do broja zaposlenih tako što se u zaposlene računaju svi koji su radili najmanje jedan sat u nedelji koja je prethodila ispitivanju. To znači, i direktor Srbijagasa, kao neko sa jednim od najvećih zarada i onaj građevinski radnik koji ubacuje malter u mešalicu od jutra do mraka se jednako računaju. Statistika ne može da zna da li će taj radnik i sutra ostati na toj mešalici. Statistika, doduše, ne može da zna ni da li će direktor Srbijagasa ostati na toj funkciji, iako znamo da hoće.
U statistiku o broju zaposlenih i njihovim zaradama ulazi većina onih koji rade u javnom sektoru, a njih je otprilike 750.000 u Srbiji. Ali kada se utvrđuje prosek plata, vojska i policija se ne računaju, baš kao što se ne računaju ni zaposleni kod preduzetnika. Što će reći, većina koja ulazi u prosek kojim dolazimo do 400 evra prosečne zarade su oni koji imaju veće plate. Druga polovina zaposlenih, oni u preduzetničkim firmama sa manjim primanjima, nije dala svoj doprinos ovoj statistici.
Osim toga, teško je praviti i bilo kakve uporedne analize, jer se samo u poslednje tri godine metodologija rada menjala tri puta. Prvo su se podaci merili na pola godine, potom kvartalno, sada kontinuirano. Pitanje je da li zaposlenih u Srbiji zaista 1,7 miliona, gde se računaju oni što su u stečaju, koji se vode kao radnici, a godinama ne rade. U stvari jedini poznati i apsolutno relevantni podaci za svakog od nas jesu cifre koje svakog meseca dobijemo iz jednog ili dva dela. Sve ostalo može, a ne mora da bude. A papir i kamere trpe svašta. Znaju to i premijer i ministri, koji svako malo izađu sa nekom novom, na prvu loptu dobrom cifrom koja ide naruku „brzom rastu domaće privrede“. U novinarstvu su „činjenice svete“, u statistici, naročito ovako upakovanoj kao u Srbiji, više su nego slobodne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
