Slavljen i hvaljen posle smrti, kao nesporna nada savremenih težnji srpskoga naroda, posle Drugog svetskog rata i dolaska na vlast komunista, ocrnjen je od zvanične politike i gurnut u zaborav. Demokratska stranka izgubila je perjanicu savremenih stremljenja i napretka. Taj gubitak se može meriti sa tragičnim 12. martom 2003.

Milorad Drašković je rođen u selu Polom kod Gornjeg Milanovca, a već 1894. godine završava studije na Pravnom fakultetu u Beogradu, postaje advokat. Međutim, odlazi u Švajcarsku i Francusku i specijalizira savremeno mlekarstvo. Kada je 1899. godine kao član Samostalne radikalne stranke proteran iz zemlje, ali već 1900. biva aboliran, nastanjuje se u Smederevu, gde se ženi i u Godominu, uz pomoć državnih kredita otvara najsavremeniji mlekarnik u Srbiji. To nije prošlo neopaženo i već od 1905. imenovan je za ministra narodne privrede i poslanika. Krajem 1908. prodaje već razvijenu mlekaru i prelazi u Beograd za direktora Izvozne banke. Presudan je njegov uticaj u Carinskom ratu sa Austrijom. Godine 1914. postaje ministar građevine i saobraćaja, a za vreme povlačenja preko Albanije, u najtežem periodu srpske istorije, obavljao je dužnost ministra vojnog. Po oslobođenju geslo njegovog delovanja bilo je :“Što je tolikom krvlju plaćeno političari moraju očuvati“. Sa kraljem Aleksandrom, 1920. u Parizu, vrlo povoljno rešava pitanja ratne odštete za Srbiju i Crnu Goru. Najveća nada Demokratske stranke i političar najvišega ranga u Kraljevini SHS ubijen je u 48. godina života.

Autor je direktor Istorijskog arhiva u Smederevu