Grčke dinastije

Grci su davno ukinuli monarhiju, još 1975. Dinastije – druge vrste – opstaju. Jorgos, sin Andreasa, unuk Jorgosa Papandreua, potvrdio je pravilo pobedom na „popravnom ispitu“ za predsednika Pasoka, znači i lidera partije helenskih socijalista na sledećim parlamentarnim izborima. Njegov harizmatični otac, (lukavi „stari lav“ u lavirintu vlasti) i deda, više puta premijeri i neuništivi lideri – i „veliki gospodin“ Konstantinos Karamanlis isto tako poznat mag – gospodarili su političkom arenom skoro pola veka u prošlom stoleću, sem u turobnim godinama pukovničke diktature.
Sa sadašnjim predsednikom vlade Kostasom Karamanlisom, sinovcem velikog premijera i imenjaka, Jorgos Papandreu ponovnim izborom na čelo Pasoka, održava tradiciju rodovskog smenjivanja dinastija u zemlji koja je izmislila demokratiju, pre dve hiljade godina, dok se još glasalo spuštanjem kamenčića u zemljane ćupove.
Dori Bakojani, sada ministarki spoljnih poslova, ćerki Konstantina Micotakisa – ne manje zapamćenog političkog imena – koja je po mnogima „na čekanju“, proriče se mesto premijera, „samo da u Grčkoj dođe vreme da žena može da sedne u tu stolicu“.
Pripadnicima drugačijeg rodoslova, članovima na referendumu razvlašćene kraljevske kuće ostaje da posećuju zemlju kao turisti. Bez privilegija, poput raspolaganja dvorovima ili uslugama vojske da im čuva stražu i da u protokolu dobijaju mesto uz najviše zvaničnike Republike, mogu da vode sudske sporove oko povratka lično stečenih imanja, kao porodičnog prava svakog građanina, a ne kraljevskog testamenta. Političari nasleđe koriste na svoj način. U Grčkoj za to dobijaju potvrdu, i na levici i na biračkoj desnici.
Analitičar Jorgos Kircos, na primerima porodica Karamanlis i Papandreu, detaljno razmatra koliko je Grčka „zemlja političkih dinastija“, a posebno ukazuje da je „izuzetno teško da se ovakvo stanje izbegne“. Primećuje da se fenomen širi, pominjući ne samo svoje sunarodnike, već „izgleda da umesto da nas osavremenjuje, međunarodna zajednica se prilagođava našim specifičnostima“, što pokazuje primerima oca i sina Buša, supružnika Klinton i najnovijim događajem u Argentini, gde će supruga zameniti muža na dužnosti šefa države – ne bračnim udarom, nego rezultatom opštih izbora.
Zanimljiv je nalaz atinskog Katimerinija – pod naslovom „Nasledna demokratija“ – da fenomen „nije samo na vrhu, nego svojevrstan oblik nepotizma egzistira i u temelju atinskog političkog sistema“: „I brzi pogled na listu poslanika u nacionalnoj skupštini na Sintagmi i Evropskom parlamentu kazuje da ne manjka političara koji svoju decu vide kao mlade prinčeve, koji će rođenjem naslediti porodične baronske titule“. „Jednog dana će možda DNK analize dokazati da je politika genetska crta“, zaključuje list.
Jorgos Papandreu, koji neguje domet treće generacije, ovog puta je uspeo i pored – sa njim na čelu – dva poraza Pasoka na parlamentarnim izborima. Socijalisti su čak u septembru imali najslabiji rezultat u poslednjih trideset godina, a to je vodilo i ostavci lidera, što je u Atini – inače – sudbina vođa posle poraza na opštem glasanju. Predsednik stranke je odmah govorio o krivici, nešto naglašenije o kolektivnoj proveri valjanosti rukovodstva, nego o ličnom grehu da bolje nije iskoristio velike probleme protivnika, konzervativne vlade Nove demokratije. Tada je Evangelos Venizelos (50), ministar u ranijem kabinetu socijalista, izjavio da šefu „baca rukavicu“.
„Saopštavam da sam prisutan“, poručio je urbi et orbi Venizelos. U nedelju je Jorgos Papandreu dobio skoro dvaput veću podršku od rivala, ambicioznog pravnika nabijenog izuzetnom političkom energijom i ohrabrenog ranim prognozama. Nasledna otpornost i izdržljivost Papandreuovih se opet potvrdila, iznenađeni su i dobri poznavaoci, koji priznaju kako „i pored toga što unuk nema očevu i dedinu harizmu prema grčkim standardima, čak i u očima najodanijih članova partije, nije oboren na pleća“. To je zapravo i neka vrsta izbavljenja sa ivice provalije na kojoj se 55-godišnji Jorgos našao. Sada mu priznaju da je pokazao „koliko je uvežban da bude vođa u teškim uslovima“.
Nešto slično se događalo i jesenas u drugom taboru, sa Kostasom Karamanlisom, premijerom. Na izborima, ne partijskim, već opštim, sačuvao je svojoj stranci vlast i sebi mesto predsednika vlade i pored svih optužbi da se „slabo pokazao“ za vreme katastrofalnih letnjih požara u kojima je pored katastrofalnih šteta bilo sedamdeset mrtvih Grka.