Sedimo u sedištu partije, adaptiranoj garaži u beogradskom naselju Miljakovac. Svetozar je predsednik jedne od čak osam političkih partija registrovanih u Srbiji sa komunističkim predznakom. Sada rascepkane partije nastale od jedne velike pre dve nedelje dobile su poziv Titovog unuka Joške za ponovno ujedinjenje oko njegovog lika i dela, ali su se na to odlučile samo dve. Ostale, vele, da im ne pada napamet.

– Na 14. kongresu, SKJ razbili su spoljni i unutrašnji faktori, mangupi u našim redovima, što bi rekao drug Lenjin. U januaru 91, formiran je SK- Pokret za Jugoslaviju. Hteli smo da zaustavimo rat. Svađe, uzajamna optuživanja za greške iz prošlosti, i nastao je veliki broj patuljastih partija, sa sve manjim uticajem na društvene tokove. Ni manje države ni više komunističkih partija. Genetski je to među nama Srbima, da se delimo, pa što ne bi bilo i među komunistima. Kao takvi, nikakav pomak nismo napravili, nijedan komunista ne postoji niti u republičkom parlamentu, niti u lokalnim organima vlasti. Radimo pod izuzetno teškim uslovima antikomunističke propagandne, traže se ti silni grobovi stotina hiljada ljudi koje smo mi navodno pobili. Mi priznajemo neke greške, što bi se reklo, SFRJ je bila država sa stotinu mana i hiljadu vrlina, ali preteruje se – priča Markanović.

Samo dve stanice autobusom od garaže Komunista Srbije nalazi se sedište Komunističke partije „Veroljub Nedeljković“. Luksuzne prostorije, sa kopijom Staljinove fotelje i čudnovatim koloritom – na zidovima su slike Gadafija, Putina, Tita, svetog Vasilija Ostroškog i patrijarha Pavla. Lider partije, koji je svoje ime stavio i u naziv stranke, dakle Veroljub Nedeljković, objašnjava da je on 2005. dobio blagoslov patrijarha za osnivanje nove komunističke stranke!

– Pitao sam patrijarha Pavla da li da pored srpa i čekića na zastavu stavimo i krst. On je rekao, da ne treba, nego da nosim krst i narod će me prepoznati. Mi komunizam prihvatamo od vremena postanka Hrista, vi znate da je Hrist jednom korom hleba nahranio čitav narod u ono vreme. Mi osnovne postulate crpimo iz Srpske pravoslavne crkve, po duhovnim vrednostima, ne ubi, ne kradi, ne prevari… Naš zahtev za blagoslov od patrijarha Pavla postojao zbog oprosta za sve što su komunisti loše činili. Kad dođemo na vlast želimo da uvedemo crkvu u parlament – objašnjava svoje „egzotične“ stavove Nikolić.

On je bio član KPJ, pa posle osnivač Srpske radikalne stranke, plus četnički vojvoda, što veli, ništa ne smeta da danas opet bude pravoslavni komunista.

– Bio sam kod Gadafija u poseti pre koju godinu. Sad idemo opet. Gadafiju nosimo kovanu sablju na kojoj piše: Mome bratu Moameru el Gadafiju – Veroljub Nedeljković – priča, i pokazuje nam sablju i orden, oba sa ugraviranim tekstom. „ Naš statut je autentičan „Zelenoj knjizi“ Gadafija, dakle Libija nam je uzor, a preuzećemo model Venecuele“.

Nedeljković uz to tvrdi da stranka ima 537.000 članova, a potpise za preregistraciju predaće o Božiću, jer vreme računaju po starom kalendaru.

-Prešao sam 230.000 kilometara, i nosio program partije od kuće do kuće. Zato nas ima toliko- kaže on.

Svetozar Markanović vrti glavom na ove brojke.

– Mi jedva dve hiljade imamo, iskreno da vam kažem. Imamo možda troje bivših komunističkih funkcionera, oni ostali su posle prešli u ove „demokratske partije“, i oko pedesetak mladih. Mi ostali smo obični ljudi, verni komunizmu. Ja sam po struci magistar tehničkih nauka, a krenuo sam kao mašinbravar, tu imam dodirne tačke sa drugom Titom – kaže Markanović, dodajući da je Tito preuzeo vlast sa 12.000 članova partije, pa se pita što „onaj Nedeljković to isto ne učini sa svojih 500.000“.

Malo ispod Slavije u Nemanjinoj, nalazi se još jedna komunistička partija – Nova komunistička partija Jugoslavije čiji je lider Branko Kitanović. Prostrane prostorije. Iza radnog stola visi Lenjinova i Staljinova slika, dok u velikoj sali, gde je, kažu nam, baš sinoć zasedao SKOJ, u ramovima stoje i Kim Il Sung, Če Gevara, Honeker…

-Mi smo jedini od svih nazovi komunističkih partija u Srbiji učlanjeni u Svetski komunistički pokret, redovno idemo na sastanke na koje nas zovu. Ove ostale partije, sem Komunista Srbije, grupice su od dvadesetak ljudi. Osnovna razlika da li je neko komunista jeste u odnosu prema privatnoj svojini, a recimo Joška Broz kaže da će prihvatiti privatizaciju i EU. Ko prihvati privatizaciju nad sredstvima za proizvodnju, nema veze sa komunistima. Jošku Broza bi Josip Broz s takvim idejama prvog oterao – objašnjava Kitanović, dodajući da su svi njihovi istomišljenici u Evropi protiv EU i NATO-a.

Kaže da deluju teže nego ostali komunisti u svetu, gde su „crveni“ članovi 40 parlamenata i 12 koalicionih vlada…

– Mnogi naši članovi ne smeju da potpišu papir za preregistraciju, jer im prete gubitkom posla i traže im da potpišu za ove buržoaske partije. Ima nas 17.000, a teško da ćemo skupiti i pola od tih potpisa – kaže Kitanović.

Ostale komunističke partije u Srbiji bilo je teško naći, samo tri imaju sajt, dok većina lidera, kako smo se uverili, ne koristi ni mobilne telefone.

-Mi verujemo u komunizam. Najveća utopija je demokratija. Kažu, komunisti su prošlost. Ma kakva prošlost, naše ideje su tek načete – ubeđen je Svetozar Markanović.

 

Šta bi rekao drug Tito?

Prvi naš zvanični susret sa Joškom Brozom imali smo u decembru 2003. godine, kako bismo se dogovorili o zajedničkom prikupljanju potpisa i izlasku na republičke izbore kao proširena koalicija njegove tadašnje Stranke zelenih. Prvo šta nam je rekao drug Joška na tom sastanku, bilo je da je prethodnog dana bio u poseti kod američkog ambasadora koji mu je naglasio da nikako ne izlazimo na izbore pod komunističkim imenom. Zaprepašćeni ovakvim političkim stavom Joška Broza neki dugovi su ga upitali: Pa zar američki ambasador, posle svega šta su nam učinili, treba da nam određuje pod kojim imenom da izlazimo na izbore ? Druže Joška, šta bi rekao drug Tito na ovakav tvoj stav? Neki drugovi, koji su ga bolje poznavali, pravdali su ga govoreći da je apoltičan i da mu trba oprostiti- priča Svetozar Markanović, lider Komunista Srbije.