Reporterka Danasa u Petrinji: Jedino dobro koje je katastrofa donela su - zagrljaji 1Foto: BETAPHOTO/ HINA Damir SENCAR

Ovo su najčešća pitanja već desetak dana u Petrinji, Glini i Sisku, području koje je dva dana uoči Nove godine potresao zemljotres razorne jačine koji je odneo sedam života. Koliko je zaista bio snažan vidi se golim okom na svakom koraku, jer su i posavski gradovi i okolna sela prepuni ruševina. A tlo nikako da se smiri i pusti obnovu da bar započne kako valja.

Malo pedantniji hroničari izračunali su da je od 4. do 8. januara bilo više od 60 potresa, a posle ubitačnog od 6,2 Rihtera 29. decembra 2020. i serije onih do 4 stepeni po Rihterovoj skali, u sredu 6. januara oko šest posle podne zemlja se ozbiljnije pomerila. Toliko jakih 5 stepeni da je i jedinu do tada neoštećenu zgradu u središtu Petrinje – Robnu kuću, načeo tako da će možda i ona dobiti zloslutni crveni znak X. Znak da pomoći toj građevini nema, sem bagera koji će je sravniti s zemljom.

– U starom delu Petrinje više od 90 odsto zgrada se mora rušiti, obavestio nas je gradonačelnik Darinko Dumbović bukvalno minut, dva pre tog potresa koji je uzdrmao i stabilnu zgradu Stožera.

Od tada je na snazi zabrana prilaska porušenom centru – koju je na neobičan način ugrozio sam gradonačelnik iste večeri ulećući kolima u zaštitnu ogradu – jer svaki novi potres može već uzdrmane kuće stare i po dva veka dokusuriti. I povećati bilans smrti. Posebna nevolja je što potresi poništavaju i ono što je u proteklih nedelju dana obnovljeno.

Reporterka Danasa u Petrinji: Jedino dobro koje je katastrofa donela su - zagrljaji 2
Foto: Jelka Jovanović

Jedino dobro koje su dani nesreće doneli Posavini su – zagrljaji. Suočeni sa katastrofom čije razmere uveliko prevazilaze nevolje koje je uzrokovala korona-kriza, ovde se ljudi gotovo bez zazora od bolesti pozdravljaju i grle. Najčešće bez maski, iako su mere predostrožnosti i dalje na snazi. Prvo se, kaže jedna od naših domaćica, izdaleka upitaju za obitelj i dom, a onda zagrle, od sreće ako su svi na broju, iz saučešća ako ima stradalih ljudi i kuća. Na nesreću, mnogo je više razloga za suze.

Pomoć i nemoć

Prema procenama zamenice gradonačelnika Viktorije Kaleb, više hiljada ljudi nije u svojim domovima, neki su u kamp kućicama i kontejnerima koji su pristigli sa raznih strana, neki u prihvatnim centrima od kojih je najveći do 8. januara bio u kasarni, vojarni kako se ovde kaže, ali većina od oko 400 zbrinutih tog dana je premeštena u Topusko i Zagreb, a najpre su zbrinuti nepokretni štićenici petrinjskog doma koji je evakuisan odmah posle potresa 29. decembra. U gradu ima još nekoliko prihvatnih centara, sa kapacitetima od po više desetina ležajeva, ali najveći deo ljudi već noćima spava – ako se to može nazvati spavanjem – u kolima ispred svojih napuklih domova.

– Ljudi neće ostaviti svoje kuće, a ne mogu u njima biti zbog novih potresa. Plaše se i zemljotresa, ali da će ih neko pokrast’ ako nisu tu. Iako srdačna dobrodošlica svakom volonteru/ki, novinarima i darodavcima to demantuje, nema sumnje da je strah od krađa posve razumljiv, jer svuda i uvek ima onih koji profitiraju na nesreći drugih. Zbog takvih u automobilima noći provode i stariji ljudi i mala deca.

– Imamo troje dečice i nijedno neće ni da čuje za boravak u kući. Plaše se novih potresa, ne mogu vam opisati koliko se uznemire kad se tlo zatrese ili zazvecka posuđe – kaže gospođa Mira, koju zatičemo u centru Petrinje gde je najveći punkt za podelu hrane, sa nekoliko šatora pod kojima se kuva, besplatno dele i služe obroci svima. Odatle kuvana jela dobijaju i prihvatni centri, poput Druge osnovne škole u kojoj je boravila i naša ekipa sa još nekoliko desetina volontera sa svih strana, ne samo Posavine i ne samo Hrvatske. I nekoliko uglavnom starijih građanki koje ili nemaju kuda ili se, baš kao i unuci gospođe Mire, plaše novih potresa u svojim domovima.

– Ne smem doma, tri puta je treslo dok sam bila unutri, još jednom i premrla bi’ od straha – kaže penzionerka Štefica Kodak, jedna od privremenih stanarki učionice I-c u Drugoj osnovnoj školi. Živi sama i radije podnosi relativnu neuslovnost škole i poljskih kreveta, bez tuševa, priručnu trpezariju bez stolnjaka – što je zbunjeno primetila kad su joj ljubazni volonteri doneli kuvani obrok – nego udobnost svog nesigurnog doma koji, strahuje, u nekom novom pomeranju tla može da se sruši. Gde će otići kad škola prestane da bude prihvatni centar, pa i pre toga, ne zna, jer od rodbine ima tek sestru i zeta koji su i sami stari i bolešljivi i ne mogu da brinu o njoj. A na dom za starije ne vredi sada misliti jer je i onaj najveći petrinjski raseljen.

Bez kuće je ostao i Žarko Burić, jedan od lokalnih volontera zaduženih za prihvat onih koji dolaze sa strane. Brine o pridošlicama i čeka na neko trajnije rešenje koje će ko zna kada stići. Sreća, veli, da kuća u kojoj žive sin i Žarkova bivša supruga nije oštećena.

Zastrašujuće X u Majskim Poljanama

Sličnu priču možete čuti i u Glini – koja ovih hladnih, kišnih dana potresa i slikom bukvalno svedoči odakle joj ime – no, možda nešto ublaženiju varijantu, bar kad je obnova u pitanju, pošto je popis uništene imovine u toku ali ne u režiji domaćih firmi, već renomiranih austrijskih eksperata, kaže Branka Bakšić Mitić, dogradonačelnica koja predvodi i ovdašnje i dolazeće ekipe volontera i darodavaca i sav posao oko pomoći najugroženijima.

Koliko je precizna i efikasna saznala je javnost u ovim teškim danima kad je zamolila ljude da ne šalju kamp-kućice i prikolice koje – prokišnjavaju. A baš su mobilni privremeni domovi spas mnogima sa područja Gline, među prvima seljanima Majskih Poljana, koje je najteže postradalo sa čak pet žrtava, među kojima je i devetnaestogodišnji Darko Kozić, jedan od retkih mlađih žitelja. Selo poetičnog imena ovih dana više deluje apokaliptično neko idilično – na prste jedne ruke se mogu izbrojati kuće bez zastrašujućeg crvenog X. A veliko je pitanje hoće li i one preteći, jer je zemljotres pokrenuo klizišta, pa kuće uskoro mogu početi da se „šetaju“. Što ne čudi ako se zna da se Petrinja, kažu stručnjaci, pomerila ka istoku usled potresa za 15 centimetara, a Sisak za deset, pri čemu je značajno i propadanje“ tla, a u nekim zonama su izbile podzemne vode.

Reporterka Danasa u Petrinji: Jedino dobro koje je katastrofa donela su - zagrljaji 3
Foto: Jelka Jovanović

Posle prilično razrovarenog regionalnog puta, i Majske Poljane su nas dočekale praktično pod vodom i blatom, čak i na vrhu sela. Predvođeni agilnom dogradonačelnicom stižemo do pred kraj sela, ispred ruševina svog doma stoji Milorad Meandžija, zna da stižemo sa nešto građevinskog materijala. Kobnog dana je izbegao sigurnu smrt samo zahvaljujući tome što je sišao u selo po hleb. Dvorište je krcato slomljenom ciglom i crepom na razvaljenim temeljima, a iza ruševine se prepoznaju pomoćne zgrade, vajat, šupa, kokošinjac, koje su postale tek gomile od vlage potamnelih polomljenih dasaka i greda. Meandžija (55) živi sam, bez posla je, prima socijalnu pomoć od 800 kuna. Pod ruševinama je ostalo pokućstvo i garderoba, danima je u onome što je stiglo kao humanitarna pomoć. Spava gde stigne, ko mu dozvoli u kamp-kućici ili sa komšijom, koji je i sam nezvan ušao u jednu od retkih još naizgled zdravih kuća.

– Ne treba meni mnogo, samo da imam gde da se sklonim – kaže Meandžija koji kao samac ne ispunjava kriterijume za mobilnu kućicu.

Zahvaljujući dogradonačelnici i mešovitoj beogradsko-novosadskoj ekipi Udruženja Koraci, na sam Božić u dvorištu na sredokraći između ruševina počelo je postavljanje panelne kućice. Trebalo bi za dan, dva, da bude gotova, a za struju koja je prekinuta zbog pada bandere pobrinuće se Branka. Do tada će Meandžija kao i ovih dana i noći, snalaziti kako zna i ume i za konak i za hranu.

Nekoliko stotina metara dalje u poslednjoj kući u selu, čeka nas polusrušeni dom bračnog para Paspalj, Radomir i njegova žena su igrom slučaja izbegli smrt.

– Žena pošla do štrange širit’ veš, ja joj htio pomoći, ušao u kuću da operem ruke kad je počelo da se trese. Ni sam ne znam kako sam izašao van. Našao sam je ispred kuće, pala, pao sam i ja, ali uspeli smo se dić’ i sklonit’ – priča domaćin. Oni sada žive u doniranoj kamp-kućici, a šta će i kad biti sa pravom kućom i obnovom ne znaju. Radomir, čini se, i nije optimista da će se sve brzo okončati. Ne očekuje mnogo ni od sina koji je u razrušenoj Glini, a kćer je daleko u Velikoj Plani. Posle dve teške operacije srca, sa polupokretnom suprugom, penzijom od 900 kuna i kućom koja zjapi polusrušena, teško može gledati vedro u budućnost.

Reporterka Danasa u Petrinji: Jedino dobro koje je katastrofa donela su - zagrljaji 4
Foto: Jelka Jovanović

Gradonačelnik Dumbović je pak mnogo raspoloženiji jer misli da će obnova biti brza i temeljna, zahvaljujući sposobnoj ekipi koju vodi i koja je već uveliko uvežbana u projektnom finansiranju iz evropskih fondova. Optimizam podstiče i stotine volontera i zaista hvale vredna humanitarna pomoć, a obnovu bi moglo da ubrza i pre nekoliko dana proglašeno stanje katastrofe koje lokalnim vlastima daje veća ovlašćenja i omogućava efikasnije rukovanje i samom situacijom, ali i prilivom sredstava, pa i projektima. No, u tek zahuktaloj zimi, pod kišom koja malo, malo pa pada i nad zemljom koja malo, malo pa trese sve na sebi, svakom optimizmu lako dođe kraj. Viktorija Kaleb strahuje, a njenu bojazan dele mnogi, posebno oni koji su ostali bez igde ičega, a na hiljade ih je, da će se i zaista izuzetna humanost lagano smanjivati, jer će biti novih žarišta i kriza, a Posavina i njeni potresi, čiji kraj niko ne sme da prognozira, ostaće na kraju interesovanja. A tada ni oni najvedrijeg duha više neće praviti interne kladionice u kojima se pogađa jačina tek minulog potresa.

Odlasci

U prihvatim centrima su i oni koji imaju svoju već odraslu decu koja su otišla iz ovih krajeva, što bežeći od rata, što u potrazi za boljim životom. Jer, kažu meštani, nije se ovaj deo Posavine ni od rata oporavio, a ni obnovio kako valja, pa svi koji su mogli više ne žive ovde, niti imaju nameru da se vraćaju. Neki su u Srbiji, neki u Zagrebu, ali najviše ih je u inostranstvu. Prokletstvo tzv. depopulacije koje trese region, ovde je toliko izraženo da nema čak ni saglasja o broju stanovnika u Petrinji, pa ćete od ljudi čuti 18.000 sa okolinom, od gradonačelnika 22, 23 hiljade, od njegove zamenice dvadesetak… U svakom slučaju, bar trećina manje nego pre poslednjeg rata. Potresi koji mogu potrajati mesecima, već istanjene živce mogu dovesti do ruba, pa mnogi strahuju od novog egzodusa. Ili se za njega već spremaju.

Strah

Upućeni poput dostojanstvenog gospodina koji ne želi zvanično da se predstavi, ali hoće da govori, strahuju da se može ponoviti ne baš dobra priča poratne obnove, u kojoj nisu obnavljane kuće izbeglih i raseljenih jer nisu mogli dokazati prebivalište ili vlasništvo. „Zato nam je deo centra izgledao kao da se rat juče završio. I sada su te kuće prve stradale“, kaže on i dodaje da je bilo i mnogo fušeraja. Jelena Berar, aktivistkinja Koraka, kaže da će „kuća možda i biti, ali ne i ljudi. „Petrinja je bukvalno prepolovljena zemljotresom, mladi ljudi neće čekati obnovu, otići će na fakultet, naći posao negde, zasnovati porodice, a stari neće imati volje za još jednom obnovom grada koji ostaju bez mladih“, kaže Berar.

close
Reporterka Danasa u Petrinji: Jedino dobro koje je katastrofa donela su - zagrljaji 5

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.