U tome je posebnu ulogu imao jedan od najbližih Titovih saradnika, veoma moćni rezident sovjetske tajne službe Ivan Krajačić Stevo.

Ovog aprila, Herta Has napuniće 96 godina, ali je upornost ni čvrsta volja nisu napustili ni u ovom sasvim poodmaklom dobu. Njeno lice nije izborano, kako bi moglo da se očekuje od osobe koja ima skoro ceo vek iza sebe. „Ja ne dam da me omete moje doba“, kaže gospođa Herta. Ponosno ističe da je potpuno obaveštena o tome šta se dešava u politici u svetu i u bivšoj Jugoslaviji i to zahvaljujući slušanju radija. Pre podne sluša slovenačke i hrvatske radio stanice, u 14.00 BBC, a između tog vremena domaće vesti, te je spremna da se uključi u debatu o svim tekućim političkim zbivanjima. Danas živi u Beogradu, gde su i njene dve kćerke, profesorke na Beogradskom univerzitetu. Sin Mišo iz braka sa Josipom Brozom Titom živi u Zagrebu.

Tri izlaska pred streljački vod

Ona u svemu odgovara ličnosti „revolucionarnog duha“, kakva se tražila i zahtevala od nekadašnjih skojevaca i komunista. Kada je bila u ustaškom zatvoru, tri puta je izvođena na streljanje, a u istom zatvoru nije pustila ni glasa kada joj je bez anestezije urađena operacija. Nije popustila ni kada je Tito tražio od nje 1946. da mu se vrati. Iako je govorila nemački i francuski, odlučila je da uči engleski u 40. godini, dok je živela u Skoplju, da bi kasnije pisala članke i držala predavanja na tom jeziku. „Nisam želela da budem autsajder“, kaže Herta Has.

Počeli smo naše susrete pre pet godina, tokom rada na knjizi o jednom od najistaknutijih diplomata socijalističke Jugoslavije, Vladimiru Velebitu i to na preporuku samog Velebita. Ni ovo nije intervju, nego zabeleške koje su pravljene odmah nakon naših razgovora. U diskretnom životu Herte Has, osim porodice, u njenom krugu bili su samo najbliži prijatelji među kojima su najvažniji oni s kojima je zajedno bila u ilegalnom partijskom radu još pre sedam decenija, od Zagreba preko Pariza do Istanbula. Bili su to ljudi sa značajnim iskustvom i u Komunističkoj internacionali – Kominterni i koji su imali ključnu ulogu u promenama komunističke organizacije Jugoslavije i Titovoj pobedi u borbi sukobljenih frakcija.

Zagreb je bio značajna tačka sovjetskih obaveštajnih službi. Njihovi predstavnici Ivan Srebrnjak Antonov, Josip Kopinič Vazduh i Ivan Stevo Krajačić imali su odlučujuću ulogu među tamošnjim komunistima. Josip Kopinič je vodio obaveštajni centar Kominterne za osam srednjoevropskih država: Bugarsku, Grčku, Nemačku, Čehoslovačku, Mađarsku, Austriju, Švajcarsku i Jugoslaviju. Ivan Srebrnjak bio je šef sovjetske obaveštajne službe za Balkan, a posle njegovog ubistva, nasledio ga je Ivan Krajačić Stevo. Pariski punkt Komunističke partije u kojem su delovali jugoslovenski kadrovi povezani s Kominternom bio je od presudne važnosti za Titov uspon u komunističkoj hijerarhiji. Jedna od njih bila je Zdenka Kidrič, supruga Borisa Kidriča, obaveštajni „guru“ pariske ćelije i kasnije jedna od najvažnijih ličnosti u tajnim službama socijalističke Jugoslavije, radila je na odabiru kadrova Saveza komunista sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Preminula je u decembru 2008. u 99. godini života.

Vladimir Velebit je jedno vreme radio zajedno sa Josipom Kopiničem i bio vodeći Titov ratni i posleratni diplomata, a preminuo je 2004. u 98. godini. Herta Has je među njima jedini živi svedok i učesnik sudbonosnih događaja koji su odredili istoriju jugoslovenskog prostora.

Krajačićeva osveta

Budući da je decenije provela bez publiciteta, ne voli ga ni danas, a posebno odbija da govori o ličnim i porodičnim stvarima koje se tiču njenog odnosa sa Titom. „Izlazili su intervjui sa mnom, ali ja ih nikada nisam davala. Bilo je napisano puno laži, a neke sam morala da demantujem“, kaže ona.

Zbog toga je više decenija ostao i nepoznat Titov zahtev da mu se vrati, kao i njeno odbijanje tog zahteva. Ti detalji iz njenog ličnog života s Titom dospeli su u javnost kada je slovenački magazin „Večer“ oktobra 1992. objavio intervju sa Ivanom Krajačićem koji je vodio biograf drugog uticajnog sovjetskog obaveštajca Josipa Kopiniča. Iako su bili obojica sovjetski obaveštajci, Kopinič i Krajačić nisu se uopšte podnosili i to nisu ni krili. Na pitanje zašto je bio toliko nenaklonjen Herti, Krajačić odgovara: „Zato što nije htela da se vrati Titu kada je on to hteo.“ Tako je obelodanjeno da je Tito tražio od Herte posle rata da mu se vrati. Kasnije je to objavljeno i u knjizi „Poslednja Titova ispovest“ u kojoj Tito potvrđuje da je Herti napisao pismo u kojem je molio Hertu da mu se vrati.

Knjige koje se pojavljuju na ovu temu, ona naziva pamfletima i šundom, punim neistina.

O svojoj privatnosti ne želi da govori. I danas s velikim negodovanjem komentariše Krajačićevo mešanje u njen život i onemogućavanje da ga normalno živi koje je išlo od sprečavanja napredovanja na poslu do tajnih policijskih praćenja njenih putovanja u inostranstvo. „Šta se, uostalom, to njega tiče? To ga se uopšte ne tiče. Slušajte, dok to nije izašlo u novinama, ja nikome živom nisam rekla da me je Tito pozvao da se vratim… Nikome živome. Najviše sam želela da to kažem svojoj majci, jer je to sve nju strašno pogodilo. Ona je videla da smo bili veoma složni. Mom sinu, ni kćerima, nikome nisam rekla. To je od mene, ja mislim, bilo super fer“, kaže ona.

U staklu ormara nalazi se njegova slika kada je imao samo godinu dana. „Ja sam ga slikala kada smo bili u nekoj banji da bismo se sklonili iz Zagreba“, kaže ona. Pored te slike, nalazi se slika njene majke, gospođe u svečanoj haljini. To je slika iz pretprošlog veka“, dodaje.

Titov pravi identitet

Herta Has može da svedoči o Titovom pravom identitetu, pošto se u brojnim knjigama i publikacijama spekuliše da Tito zapravo i nije bio Josip Broz koji je rođen u Kumrovcu, nego da je, recimo, bio „poljski plemić čiji identitet je zamenjen u Kominterni“ ili da je Josip Broz umro i sahranjen, a da je neko drugi uzeo njegov identitet i da je poslat u Jugoslaviju, pa da zbog toga ceo život nije mogao dobro da govori srpsko-hrvatski jezik.

– Ma to su sve gluposti. To pišu razni špekulanti koji misle da će otkriti nešto potpuno senzacionalno, vodeći se za tračevima. Ja to razumem kao jedan deo legende o Titu u kojoj se prepliću istine i neistine, u kojoj se prave brojne spekulacije o identitetu. Istina je onakva kakvom ju je on predstavio u svojim intervjuima i memoarima. Ja sam znala najmanje petnaest Titovih bliskih rođaka. U Mađarskoj živi i danas Titov bratanac Franjo Broz. Tamo se zove Ferenc Broz. On je radio dugo u našoj diplomatiji, a onda je otišao u Mađarsku, na granicu Mađarske i Austrije, gde mu je otac ostavio kuću, jer više nije mogao da živi sa tako malom penzijom. Stari i njegov otac radili su zajedno u Wienerneustadtu. On dolazi ovde ponekad. Isti je kao Stari. Jednom je došao ovamo, a ljudi na ulici su gledali zapanjeni – pitali su se da li je Tito oživeo“, svedoči Herta Has.

Jedan od razloga zbog kojeg se spekuliše o Titovom poreklu, jeste i činjenica da on nije dobro govorio maternji jezik, a nije jasno ni koje je jezike uopšte govorio, ako se odbace idealizacije o njegovom poznavanju brojnih jezika.

„Tito je govorio ruski i nemački, a na robiji je učio engleski“, kaže Herta. „To vam kažem jer se postavlja pitanje da li je i kako Tito mogao da govori i engleski i gde ga je učio. Još imam jedan mali rečnik engleskog koji sam kupila jednom kada nam je trebala jedna engleska reč.“

Gospođa Herta pobija tvrdnje da je Tito ikada bio u Španiji. – Ne, on nikada nije bio u Španiji. Čitala sam članak jedne žene gde ona piše kako se ona u Španiji sastala sa Titom i kako je pričala sa Titom. To nije istina. U ime partije tamo je išao Rodoljub Čolaković. U Španiji niko nije rekao svoje pravo ime“, navodi Herta Has.

Stručnjak za falsifikate

Usponu Herte Has u partiji nije doprinelo samo njeno čvrsto revolucionarno opredeljenje i poznavanje marksističke ideologije, nego još više i njena veština ilegalnog i konspirativnog rada. Ona je, kako sama kaže, „ako je išta bila, bila majstor ilegalnog rada i kamuflaže“. U tom ilegalnom i tajnovitom radu, posebno je bilo poznavanje veština kao što je bilo falsifikovanje pasoša za Tita i Komunističku partiju.

Komunistička partija Jugoslavije bila je ilegalna i zabranjena. Njen glavni punkt nalazio se u Parizu koji je bio raskrsnica na putu za Moskvu, Kominternu i interbrigadiste koji su ratovali u Španiji. Jugoslovenski komunisti svoju centralu imali su u knjižari „Horizont“. U njoj se pripremala ilegalna komunistička literatura, ali i pripremala kadrovska struktura buduće partije. Bili su tu Zdenka i Boris Kidrič, Sreten Žujović, Rodoljub Čolaković, Lovro Kuhar (Prežihov Voranc) sa suprugom, Aleš Beblar… Tri žene su svakodnevno pakovale Lenjinova dela kamuflirana plesačicama na naslovnoj strani.

Herta je pravila zajedno s Velebitom pasoš za Tita koji je čekao već tri meseca u Istanbulu. Znala je odlično da falsifikuje obične pečate, a za suvi žig morala je da ide u Ljubljanu, kod Kidričevih. Pasoš koji je napravljen, Titu je u Istanbul u martu 1940. odneo Vladimir Velebit. To je bio njihov prvi susret. Taj pasoš, međutim, nije bio dobar. Sledeći je odnela Mira Ružić-Krajger, ali ni on nije bio zadovoljavajući. Tito je odlučio da doputuje s kanadskim pasošem s kojim je došao iz Rusije, na ime Spiridona Mekasa.

– Kada se vraćao, preko Grčke, a ne preko Bugarske, s njim je putovala Mira Ružić, ali kao nepoznata osoba, kako bi bila u stanju da prati da li mu se nešto dešava i da izvesti ukoliko se nešto nepredviđeno dogodi. Došli su bez problema na jugoslavensku granicu i onda su Tita pitali gde on ide. On je kazao da on ide u Đenovu, na parobrod za Kanadu. Pustili su ga, ali su ga pratili. Kada su došli do Zagreba, on je, onako, bez šešira – bio je to početak marta, još je hladno – bez kaputa, samo u odelu, iskočio kao da ide da kupi novine. Tamo je uvek bila gužva, velika cesta, promet se odvijao preko železnica. Tu se umuvao među te ljude i u odelu uskočio na prvi tramvaj koji je naišao, pa je onda na stanicama još par puta menjao tramvaje i uspeo da se izvuče. Mira Ružić je uzela njegov kofer, njegov kaput, šešir i odnela to posebno u garderobu“, objašnjava Herta Has način na koji je Tito došao iz Istanbula u Zagreb.

Prvi Velebitov zadatak bio je dve godine ranije. Tito je 1938. trebalo da ide u Moskvu. Pre toga, trebalo je da ode u Pariz gde su ga čekali dokumenti za Moskvu. Preko granice, međutim, nije se moglo ukoliko se ne pokaže novac za boravak i njegovo poreklo. Novac je mogao da se nabavi, ali problem je bilo da se dokaže njegovo poreklo.

Ilegalno letovanje u Crikvenici

Onda je Herta predložila da se novac pošalje iz inostranstva na njegov lažni pasoš. Da ne bi kompromitovali stan u kom su živeli, odlučili su da novac čekaju u Crikvenici. Herta je za slanje novca odabrala Velebita, zagrebačkog advokata koji je i onako često putovao po svetu.

– On je išao u Italiju i odatle poslao novac. Ali, mi nismo znali koliko novac putuje. Odakle bismo mi to znali? Mi smo mislili da novac putuje, recimo, tri dana. Nismo se nastanili u Crikvenici zbog toga što je to bilo isuviše opasno, nego u Selcima, tri kilometra dalje od Crikvenice. Naizmenice smo, Stari i ja, svaki dan išli u banku da pitamo da li je stigao novac. To se odužilo 14 dana. Totalno je već bio izgubio nerve. Rekao mi je: „Slušaj, da ovo sa Vladom Velebitom nije podvala? Idi ti uveče u Zagreb, pa proveri da li je Vlatko Velebit to poslao“. Ja idem u Zagreb, kod Vlatka Velebita u kancelariju. On mi je rekao tačno kog dana je poslao novac, ali i da isporuka duže traje. Kao advokat imao je iskustva. Onda Tito više nije svaki dan išao u banku, nego svaki drugi dan. U međuvremenu desilo se nešto što takođe neću zaboraviti. Kako smo u Selce došli u jeku sezone, nismo mogli da nađemo sobu. Onda smo, na kraju, u jednom pansionu našli sobu koja je bila iznad kuhinje. Nije nam bilo važno gde je, glavno je da se smestimo. To je bio, međutim, jedan čisti užas, jer sva para od kuhinje išla je u tu sobu. Prozori nisu mogli da se otvore jer su dolazili mirisi odozdo. Desilo se da je Stari, iznerviran od tog čekanja, u toj sobi pao u nesvest. Ja sam se našla u čudu. Šta ja mogu, tada sam imala oko 50 kila, šta ću ja sa odraslim muškarcem sama? Imali smo u sobi flašu sa vodom, koja nije bila hladna nego mlaka. Ja tu vodu prolijem, pa idem dole, molim da mi daju hladnu vodu. Daju mi hladnu vodu, ja se vraćam, on još uvek leži. Počinjem s tom hladnom vodom da ga prskam, on otvori oči. Onda nekako, silnom mukom, uspeo je da se popne na krevet da legne. Hoću da vam kažem u kakvoj se napetosti živelo. Posle rata, oni koji su bili u borbi pitali su se: „Ovi u ilegali, šta je to?“ Ja se ne sećam da je za vreme rata pao u nesvest. Bar ne u ono vreme kad sam ja tamo bila. Onda se tačno znalo, tu smo mi, tu su oni, imaš to da radiš. Nema neizvesnosti. Ilegala je bila ogromna napetost – priča Herta Has.

Jedan od krupnih i još nerazjašnjenih događaja komunističkog pokreta bilo je neuspešno bekstvo iz logora Kerestinec kada je likvidiran veliki broj istaknutih antifašista i komunista. U istoriografiji postoje mišljenja da je došlo do razmimoilaženja CK Hrvatske i zagrebačkog Oblasnog komiteta, te da je CK Hrvatske, navodno, tražio ustanak, a Oblasni komitet pozivao samo na diverzije i čekanje na pogodan momenat.

Krleža i partizani

– Glavni akter te afere bio je Josip Kopinič. Njega je uhvatila panika i on je u toj panici počeo da okrivljuju CK Hrvatske s Rade Končarom da su oni ustaški agenti, da oni sabotiraju ustanak u Hrvatskoj. Kopinič je organizovao tu akciju u Kerestincu, jer tobože hrvatska partija neće. Hrvatska partija je, međutim, već bila sve organizovala, ali ih je Kopinič predupredio svojom akcijom i kao što znate, svi su izginuli. Kopinič je to sve javio Kominterni i Kominterna je njega postavila za vržioca dužnosti generalnog sekretara hrvatske partije. Centralni komitet je odgurnut u stranu i Kopinič je postao glavna figura – kaže Herta Has.

Titova supruga je ostala u okupiranom Zagrebu, nakon što je Vladimir Velebit otišao u partizane. Brigu o njoj preuzeo je Ivan Krajačić. Smestio ju je kod svoje žene. Odatle je trebalo da bude prebačena u partizane, zajedno sa Miroslavom Krležom. „Na dan koji je bio određen da idemo, Krleža javi Stevi da ne može, jer mu je žena dobila anginu. Užasno sam se iznervirala. Mislila sam, kada ja mogu da ostavim malo dete, može i Krleža ženu sa anginom. On, međutim, nikada nije otišao i kada mu žena više nije imala anginu“, priča Herta. Zbog toga je ostala kod Eme, Krajačićeve žene. Početkom marta 1943. izvršen je atentat na jednog ustašu iz železničke radionice u kojoj je radila i Krajačićeva supruga. Te večeri, iako se najavio da će doći, Krajačić se nije pojavio kod kuće. Umesto njega, 3. marta noću stigle su ustaše koji su uhapsili obe žene. Herta Has je imala lažnu legitimaciju na ime Marije Šarić. Plašeći se da će Stevina žena, koja je odmah strašno pretučena, da otkrije njen pravi identitet, Herta Has je uzela nož i uveče presekla vene. Možda ne bi preživela da te večeri nije došla delegacija Crvenog krsta u obilazak i našla je onesvešćenu u toaletu. Odveli su je u bolnicu, gde su joj ušili ranu bez anestezije. „Ja sam se u tom bolu osvestila, ali sam sve vreme ćutala, jer sam znala da se sad moram praviti kao da me ništa ne boli, tako da me ne vrate odmah tako slabu na saslušanje i mučenje. Odvezli su me u zatvorski deo bolnice, tako da nisam pozvana na saslušanje“, opisuje Herta Has. Mada je nastavila da koristi svoj lažni identitet, jedan student sa njenog fakulteta odmah ju je prepoznao. Njenog dosijea, međutim, u policiji nije bilo. „Nekoliko puta je odlazio i vraćao se tražeći moj dosije, ali ja sam znala da u policiji ima dosije, zato što je 1942. u leto, u časopisu „Spremnost“, izašao jedan članak o komunistima i Jevrejima, tada su i mene uvrstili u Jevreje, verovatno po mom prezimenu i napisali kakve sam sve funkcije imala“, kaže Herta Has.

Posle martovskih pregovora koje su partizani vodili sa Nemcima u Zagrebu 1943. Velebit je tražio Hertu Has za zamenu. Ustaše isprva nisu htele da priznaju da je ona kod njih u zatvoru, ali su to na nemačko insistiranje ipak učinili.

„I ko danas se sećam kada sam izašla van. U Petrinjskoj ulici bilo je prekrasno proleće, sve procvetalo. Mi u zatvoru to nismo pojma imali, nismo osećali jer smo bili iza rešetki. Mislila sam da je to jedna posebna šetnja. Kada smo stigli u nemačku komandu, videla sam Vlatka Velebita i umalo se nisam onesvestila. Pomislila sam da je i on uhapšen i da mi neće vredeti više nikakve laži. On mi prilazi, ali ja se pravim kao da ga ne poznajem. Onda mi kaže: „Herta, došao sam da te razmenim.“ On je tražio još neke naše drugove, a iz Slavonije doneo je nešto kobasica, pa ih je meni nudio za večeru. Nisam, naravno, mogla da jedem, budući da mi je obrok u zatvoru bio jednom dnevno, čorba od slatke repe, pet rezanaca slatke repe i pet pasulja za celi dan i kukuruzni hleb. Sutradan smo krenuli vozom u Vrhovni štab“, kaže Herta.

Posvećenost komunističkoj ideji

Iz današnje perspektive izgleda nestvarno da bi neko mogao da se u toj meri žrtvuje, posveti jednoj ideji ili s tolikom istrajnošću i predanošću bori u životu. Mogla je da živi komotni građanski život, a ne da se više puta suočava sa smrću. „Zašto sam rizikovala? Komunistička partija je bila jedina koja je bila spremna da se bori protiv Nemaca. Socijaldemokrate nisu, ostale građanske stranke takođe nisu. Živela sam na granici sa Austrijom i znala sam šta je nacionalsocijalizam. Znala sam da je njihov cilj uništenje Slovena. Ja sam se bila još vrlo rano opredelila protiv Hitlera, još dok Hitler nije bio na vlasti, kada sam ja u Austriji videla te njegove pristalice, sve te ljude sumnjive prošlosti. Tu sam ja imala potpuno čvrst stav. Ako sam htela da sledim taj stav, osim Komunističke partije alternative nije bilo. Kada sam videla kako me tretiraju, da je, naravno, sve pod Stevinom komandom, ostala sam godinu dana u Zagrebu. Onda sam rešila da ne završim život kao činovničić, nego da sama nađem svoje mesto pod suncem. Tako je i bilo. Niko u mom Zavodu za plan, gde sam radila, nije znao jezike kao ja, niko nije imao objavljenih radova koliko ja, niko nije bio u tolikim delegacijama koliko ja. Tako sam se izborila“, zaključuje Herta Has.

Titovo neverstvo

Herta Has je rođena 1914. u Mariboru, na granici sa Austrijom i kao mlada studentkinja priključila se komunističkom pokretu. Kao studentkinja Visoke ekonomske škole u Zagrebu bila je aktivni levičar. Član SKOJ-a je od 1934, a Komunističke partije Jugoslavije od 1936. godine. Upoznala je Josipa Broza 1937. godine u Parizu gde je odnela falsifikovane pasoše za španske borce. Iz zajedničkog života sa Titom ima sina Mišu koji je rođen 1941. nakon što je Tito, posle nemačkog napada i uspostavljanja ustaške vlasti u Hrvatskoj otišao u Beograd. Hertu Has i Titovog tek rođenog sina skrivao je od ustaša Vladimir Velebit, u svojoj momačkoj garsonjeri. Neposredno pre nego što je trebalo zajedno sa piscem Miroslavom Krležom da ode u partizane, ustaše su je uhapsile u stanu Ivana Krajačića Steve. Iz ustaškog zatvora izvukao ju je Vladimir Velebit u junu 1943. neposredno nakon kontroverznih „martovskih pregovora“ između Nemaca i partizana u kojima je Velebit takođe učestvovao. Posle razmene kratko vreme je provela u Vrhovnom štabu NOV i POJ, gde je došlo do definitivnog razlaza sa Titom, pošto je Tito otpočeo vezu s drugom ženom, Davorjankom Paunović, a potom je otišla u Sloveniju gde je ostala do kraja rata. Posle rata, odbila je 1946. da se vrati Titu i radila je u raznim saveznim institucijama. Živi u Beogradu.