Najveći FNV, nastao 1981. fuzijom socijalističkih i katoličkih sindikata, organizuje 19 sindikalnih saveza sa 1,4 miliona članova, objašnjava za Forum Mira Bogdanović, istoričarka, sindikalnu sliku u Holandiji. Upitana kakva je veza sindikata sa političkim partijama i na čemu se ta veza zasniva, ona kaže da je Holandija poznata po svojim institucijama pregovaranja i dogovaranja.

– Dugo je trajalo dok se formula očuvanja integriteta društvenog tela nije ustoličila 1917. godine. Sporazum elita vertikalno podeljenog društva ustanovio je niz tripartitnih organa – država, poslodavci, sindikati – u kojima su vrhovi elita odlučivali o najvažnijim društvenim pitanjima. Bio je to princip davanja ustupaka i primanja kompenzacija – kaže Bogdanovićeva. Prema njenim rečima, Socijaldemokratska stranka, istorijski intimno povezana sa svojim sindikatom, izgubila je tokom osamdesetih raniju podršku.

– Za desnicu su oboje bili strah i trepet. Ali je za to bila potrebna moć. Neoliberalna agresija je poremetila uhodani obrazac. Partija rada se u percepciji svojih tradicionalnih glasača suviše obazirala na interese kapitala, prestala biti prirodni saveznik sindikata i zapala u krizu. Isto važi za najveći sindikat zbog nestanka tradicionalne baze, industrijskog radništva, navodi sagovornica Foruma.

Sindikat se suočio s problemom identiteta: nema više homogenog bloka u čije ime govori u pregovorima sa poslodavcima i državom i zaključuje kolektivne ugovore. Radnička klasa je razdrobljena po privatnom i javnom sektoru, brojni primaju pomoć za nezaposlene ili su nesposobni za rad. Na pitanje kako se vlast odnosi prema sindikatima, ona kaže da su sindikati u protivrečnoj poziciji: sa jedne strane su deo vlasti, a sa druge moraju svoje članstvo štititi od nje.

– Ako zakidaju članstvu, ono ih napušta. Sindikalna organizovanost se zbog toga prepolovila (sad tek oko 20 odsto). Nastala je uzbuna. Imajući u vidu sve promene, FNV se krajem prošle godine „samoukinuo“ i odlučio da sindikat do ovog leta postavi na nove temelje razbijanjem glomazne organizacije povratkom autonomnim sektorima i profesijama. Nadaju se da će spuštanjem u bazu privući prinovu na tržištu rada, radništvo uslužnog sektora, druge interesne skupine van sindikata, podmladiti članstvo i nadići partikularni interes pridruženih organizacija. A ne računaju na oslonac u političkim partijama – kaže Bogdanovićeva.

Kada je reč o štrajkovima radnika u Holandiji i razlozima za štrajkove, ona kaže da je Holandija zahvaljujući utvrđenoj pregovaračkoj kulturi, poznata po relativnoj malobrojnosti štrajkova.

– Štrajkovi su krajnja nužda i batina iza vrata. Zahtevi se svode na visinu nadnica i dužinu radnog vremena. S druge strane, Holandija nema zakon o štrajkovima.

– Čudno zvuči, ali zakonska materija u pogledu prava na štrajk je još uvijek neuređena. Sudije od slučaja do slučaja po građanskom zakoniku odlučuju da li je štrajk opravdan. Holandija je tek 1980. ratifikovala Evropsku socijalnu povelju koja garantuje pravo na štrajk. Promene na tržištu rada, raspršenost radnika, stvorila je novi model štrajkovanja: „gerilski štrajk“. Mesecima, kao sad čistači, na izabranim mestima otkazuju poslušnost i bore se za poboljšanje radnih uslova, zasnivanje prava na penziju i dostojanstvo , zaključuje Mira Bogdanović.