Između fetiša i snažnog finansijskog sektora

Uz doboše koji zvučno obznanjuju razvoj obalskih područja Tianjina u blizini Pekinga, čini se da još jedan „finansijski centar“ u Kini najavljuje svoju ekspanziju. Reč je o Šangaju koji je pre nekoliko godina naterao bankare i investitore širom sveta da razmišljaju da li je namera tog grada da zameni Hongkong kao finansijsko srce Kine. U sadašnjem pilot projektu, Tianjin, na severu i Šangaj na jugu Kine, međusobno se takmiče u osvajanju te pozicije.
Ranije niko nije imao jasnu predstavu o tome kako stvoriti finansijski centar. Finansijski centar je jednostavno bio ogromna metropola u kojoj su se odvijali veliki finansijski poslovi, a gradovi poput Londona i Njujorka tek što su se potvrdili u toj ulozi.
Čini se da kineske vlasti nisu svesne da mnogi veliki gradovi nisu imali sreću da postanu finansijski centri. Ne postoji ekonomska ili neka druga teorija koja objašnjava zašto bi gradovi koji se nazivaju finansijskim centima bili vredniji ili lepši od drugih. Zašto bi, onda, Kina stvaranje globalnih finansijskih centara proglasila svojim nacionalnim interesom? Jesu li Kini zaista neophodni vlastiti finansijski centri svetskog ranga i da li je svetu potrebno da se ti centri nalaze u Kini? Ili je li taj cilj neophodan stoga što finansijski centri mogu da odrede sudbinu velikih metropola? Odgovori na ta pitanja teško da se mogu naći u istoriji finansija, evoluciji gradova ili modernoj ekonomiji. Ali, činjenica je da su upravo Kinezi terminu „finansijski centar“ dali takvu težinu i značaj. Kineske vlasti su čak spremne da izaberu grad i nalože gradskoj vlasti da razvija funkcije finansijskog centra – kao da se tako nešto može izgraditi poput građevine.
Pitanje da li postoji finansijski centar i fizičkom smislu više se ne postavlja. Zahvaljujući istorijskim faktorima, finansijske transakcija su koncentrisane u gradovima koji su pratili razvoj kapitalizma kako na evropskom, tako i na američkom kontinentu. Ali danas nije toliko važno gde se fizički odvijaju finansijske transakcije, već koliki je uticaj globalizacije finansija na funkcionisanje svetske ekonomije. Gradovi ne postaju finansijski centri zato što su „bolji“ od drugih gradova, ili zato što su napravili nešto što drugi nisu, već zato što finansijske transakcije počnu da se koncentrišu na tom mestu. Slobodno tržište svakako doprinosi usponu tih centara, mada se početni uspon uvek može pripisati istorijskoj evoluciji, a ne strategiji bilo koje vlade. U tom smislu, napor Kine da na osnovu vladine uredbe, stvara globalne finansijske centre preteran je i dogmatski. Nema sumnje da je Kini neophodan finansijski sektor kako bi se brzo razvijala i time obezbedila održivi ekonomski rast. U Kini postoji jedinstven stav da je za zadovoljenje tog cilja neophodno da vlada obezbedi liberalizaciju finansijskog tržišta. Ali napredak je spor budući da su kineske vlasti stvaranje finansijskih centara, što bi trebalo da bude cilj lokalnih vlasti, istakli kao prioritet finansijskog razvoja zemlje. Izjednačavanje finansijske liberalizacije s privilegijama za gradove koji su označeni kao potencijalni finansijski centri potkopava sam cilj liberalizacije.
Kineski finansijski sistem pao je na ispitu zbog čestih administrativnih i političkih intervencija. Šangaju je onemogućeno da napravi najbolje rezultate kada su u pitanju njegove finansijske funkcije, dok je Hongkongu oduzeta šansa da pomogne finansijsku modernizaciju Kine. Ono što je Kini najpotrebnije jeste finansijski sektor sposoban da ukroti sile liberalizacije i globalizacije, da podstakne ekonomski razvoj u decenijama koje dolaze. Došlo je vreme da se otarasimo tereta izgradnje finansijskih centara i fokusiramo se na modernizaciju kineskih finansija.