Plata za sve – realnost ili utopija

Najavljuje se i da će se u Švajcarskoj, 2016. godine, ponoviti referendum na istu temu, kao i da je niz holandskih gradova zatražilo saglasnost i podršku svoje vlade da započnu eksperimente za uvođenju te inovacije. I kao pravi domino efekat, parlamenti Velike Britanije i Francuske upravo poručuju studije koje bi ispitale zasnovanost ove ideje i moguće opcije. Čak i neke mamutske kompanije iz Silikonske doline nameravaju da finansiraju UBD eksperimente u SAD. Libertarijanci, među njima i Milton Friedman, još davne 1972, posmatraju UBD u kontekstu uklanjanja barijera i državnog posredovanja i širenja individualnih opcija za delovanje i izbor. Konzervativci i desnica vide UBD kao tehničku inovaciju i jeftiniji program jer se radikalno smanjuju službe, profesionalni rad i birokratija uopšte, kao i broj lažnih korisnika. Levica vidi UBD kao deo šireg programa kojim se eliminiše siromaštvo, ali i nude okviri za reforme i participaciju: više opcija za izbor posla, obrazovanje, pregovore oko plata i uslova rada, kao i aktivizaciju na poslu i lokalnoj zajednici. UBD razumeju i kao pravo na zasluženu kolektivnu rentu, koju su im ostavile prethodne generacije i koju na svoj način već uživaju vlasnici i preduzetnici kada investiraju. Uz to, za levicu su javni sektor i njegova odbrana krucijalni jer zdravstvo, obrazovanje, transport i druge usluge vidi kao javno dobro, univerzalno i jednako dostupno svima. Glavni problem vide u privatizaciji, posebno zdravstva, obrazovanja, infrastrukture i velikih sistema jer bi privatizovane usluge i njihove cene potpuno obezvredile ideju UBD.

Globalna kriza je (ne)očekivano obnovila i osnažila ovaj projekat. Fleksibilizacija radnih odnosa pretvorila je milione ljudi u prekarijat, a to je upravo kontekst koji je proizveo kritičko preispitivanje i alternativne ideje. Svedoci smo prave eksplozije netipičnih i fleksibilnih oblika zapošljavanja u Evropi koji se nazivaju prekarnim jer stvaraju okolnosti u kojima dugotrajna nesigurnost, nestabilnost i nepredvidljivost ugrožavaju mentalno i materijalno blagostanje miliona ljudi. To uključuje niske nadnice, nezahtevne i priučene poslove, prekovremeni, ali neplaćeni rad, kratkoročne ugovore i stalnu pretnju od gubitka posla. Tako je 2014. u EU na određeno vreme bilo angažovano 14 odsto ljudi, skraćeno je radilo 20,6 odsto, a samozaposleno je bilo njih 16,4 odsto. To znači da su 51 odsto svih zaposlenih činili prekarni radnici.

Pojavljuju se i grupe koje u razvoju tehnologije, automatizacije i uvođenju robota vide kontekst koji obesmišljava koncept rada, individualnog doprinosa i plata, a dugoročno vodi i drastičnom smanjivanju zaposlenosti. Iskustvo govori da nova tehnologija inicijalno unosi destrukciju ali i restrukturiranje radne snage, a kasnije i novu zaposlenost. Ovoga puta, međutim, stvari izgledaju drukčije jer će nove tehnologije, robotizacija i automatizacija zaista dovesti, ne samo do smanjivanja potreba za radnom snagom, već i do promene karaktera rada. Produktivnost će zavisiti od ulaganja u tehnologiju i inovacije, a mnoga zanimanja će se svesti na nadzor i kontrolu procesa proizvodnje. Procene su da će doći i do drastičnog smanjenja radnog vremena, ali su za sada u kontradikciji sa postojećim trendom. Druge su procene da rad i radno mesto više neće biti osnov za programe socijalne politike, pa ni za sam dohodak. UBD je tako bar privremeni odgovor na novi kontekst. Teško je reći da postoji ključni agent, institucija ili država koja je pokrenula UBD projekat. Ipak, treba naglasiti značaj i ulogu Basic Income Earth Network (BIEN), koja od 2004. godine postaje globalna mreža sa oko 20 nacionalnih asocijacija. Konferencije i kongresi te asocijacije razvijaju osnovne ideje o UBD, izveštavaju o nizu eksperimenata i šire krug pristalica. I aktivisti mnogobrojnih socijalnih pokreta učestvuju i doprinose zagovaranju UBD-a. U okvirima manjih i radikalnijih političkih partija, posebno eko-partija, ugrađuje se i razvija ovaj koncept. Ovaj projekat je, naravno, „prst u oko“ postojećoj pravovernosti, koja i svaki nezasluženi transfer države blagostanja vidi kao rasipništvo, ubijanje motiva za rad, iniciranje parazitizma i nepodnošljivi trošak za javne finansije. A sama ideja UBD za njih je ništa drugo do svetogrđe.

Umesto zaključka

Ako se socijalne interakcije, kao i javno dobro, svedu na minimum, tada ništa osim moći i poslušnosti ne povezuje građane i državu. A kada nas malo toga povezuje u zajednicu, ostajemo u potpunosti zavisni od države. Ali ona od države blagostanja lako klizne u sekjuriti stejt (kontrola, arbitriranje, represija). Toga su postali svesni mnogi i rigorozno se zalažu za obnovu javnih programa. UBD bi tako bila jedna planetarna socijalna inovacija, ali i jezgro buduće paradigme nove države blagostanja. UBD, naravno, nije perfektan. Teško je pomiriti eliminisanje siromaštva, održavanje motivacije za rad, administrativnu efikasnost, definisanje ciljnih grupa… Možda se pretoči i u nešto malo više od običnog trika kojim se ništa ne menja, već samo uvode novi oblici kontrole i dominacije… Zato Klaus Ofe, potpredsednik BIEN-a, smatra da ne treba očekivati big bang, već spor, krivudav, neizvestan i dugotrajan proces. Neki, ipak, tvrde da bi 2016. mogla da bude prekretnica.

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma