Sudeći prema izjavi ekonomskog savetnika premijera Srbije Jurija Bajeca, od te finansijske institucije očekuje se da pomogne privredi da preko sistema poslovnih banaka dođe do jeftinijih kredita za prioritetne i izvozno orijentisane projekte. I dok su privrednici gotovo jedinstveni u stavu da je formiranje razvojne banke takoreći imperativ, iz stručne javnosti stižu disonantni tonovi. Nasuprot onima koji su uvereni da će razvojna banka ubrzati realizaciju velikih infrastrukturnih projekata ali i omogućiti efikasniji pristup evropskim fondovima kao i sredstvima na finansijskim tržištima, našli su se analitičari koji tvrde da bi to bio pogrešan potez i da bi izlaz trebalo potražiti u formiranju otvorenog investicionog fonda čiji bi osnivač bila država i u koji bi i privatnici mogli da ulažu svoj kapital. Upravo tu ideju zagovara Mahmud Bušatlija, konsultant za strana ulaganja. On, inače ne spori da je razvojna banka, naročito zemljama u razvoju, potrebna ali ističe da te finansijske institucije jedino u razvijenim zemljama ostvaruju dobre rezultate pre svega zato što se njihov rad zasniva na dugoročnim kreditima „jer razvoj ne podnosi kratkoročne pozajmice“.

– Recimo ako imamo milijardu dinara kapitala koji je plasiran u neki projekat onda se na povraćaj tih sredstava ne može računati pre isteka grejs perioda od tri godine, s obzirom na to da razvojni krediti podrazumevaju period počeka od oko tri godine i rokove otplate od deset pa čak i do 30 godina. To praktično znači da treba izdvajati novac za dokapitalizaciju banke. Osim toga, banka je odgovorna za plasman novca a ne za projekte, tako da u zemljama u razvoju, naročito u onim koje poput Srbije imaju tako visok stepen kantri riska i korupcije, mora da postoji institucija koja se stara o bonitetu projekta a ne novca. Uostalom, mi već imamo jedno negativno iskustvo sa razvojnom bankom koja je formirana u Vojvodini – novac je potrošen a značajniji rezultati nisu zabeleženi – kaže za Danas Bušatlija i dodaje da mu ideja o razvojnoj banci više liči na predizbornu priču koja ukazuje na aroganciju političara kad je reč o upravljanju javnim resursima.

Javno-privatno partnerstvo

Komentarišući predlog koji su ponudili stručnjaci nemačke KfW banke Bušatlija ističe da nemačka država tu banku može u svakom trenutku da dokapitalizuje, što nije slučaj sa Srbijom koja se ne može pohvaliti nivoom likvidnosti neophodnim za tu vrstu posla. Doduše, iz Vlade stižu uveravanja da, bar kad je reč o osnivačkom kapitalu, ne bi trebalo da bude problema, s obzirom na to da se osim budžetskih, može računati i na objedinjena finansijska sredstva fondova, pre svega Fonda za razvoj koji će, po svemu sudeći, biti ugašen. Uveravaju nas, takođe, mada je u to teško poverovati, da će ta institucija biti zaštićena od mogućih političkih ili partijskih pritisaka. Ukazujući na to da su niske kamate jedna od osnovnih odlika razvojne banke, koja može da računa tek na neku minimalnu maržu, Bušatlija upozorava da će sve dok se ne obezbedi kontinuirani povraćaj sredstava, morati da se ubacuje svež kapital i da ta banka bez razvijene privrede i budžetske podrške teško da može da izvrši poverenu misiju. Pa, da li su onda privrednici u zabludi kad spas vide u razvojnoj banci? Bušatlija kaže da jesu, s obzirom na to da svi oni očekuju povoljne kredite a zapravo bi trebalo da znaju da razvojne banke svuda u svetu finansiraju samo najsigurnije, najčešće izvozno orijentisane, projekte.

– U ovom trenutku u Srbiji dobro funkcioniše Eksim banka koja kratkoročnim kreditima podržava uvoz radi izvoza i finansira izvoz. Reč je o tzv. kampanjskim kreditima kojima se stimulišu konkretne kampanje, kao što je recimo izvoz agrarnih proizvoda. Imajući sve ove okolnosti u vidu smatram da bi bolje bilo da država bude osnivač jednog otvorenog investicionog fonda u koji će i privatnici moći da ulažu svoj kapital i koji će se starati o projektima čiji je vlasnik, pa mu je u interesu da ih uspešno privede kraju. Pošto je takav fond otvoreniji za ulazak privatnog kapitala time bi se napravio prostor za oživljavanje javno-privatnog partnerstva – sugeriše Bušatlija.

Posmatrano iz ugla privrednika razvojna banka bi trebalo da ima više sluha za projekte koji bi mogli da daju impuls ekonomskom napretku. Oni smatraju da Fond za razvoj nije ispunio njihova očekivanja, pre svega zato što je za dobijanje kredita, osim atraktivnog projekta i biznis plana, bila neophodna i garancija banke što je dodatno poskupljivalo, inače povoljne kredite Fonda (kamate se kretala oko dva odsto).

– Razvojna banka ne bi trebalo da bude tako rigidna institucija kao što je bio Fond za razvoj, već se od menadžmenta te institucije očekuje da prepozna atraktivne projekte i da podeli rizik realizacije takvih projekta. Drugim rečima, uslovi kreditiranja mora bi budu relaksiraniji jer jedna firma, poput Fudlenda, koja je na domaćem tržištu prisutna već petnaest godina, ima potrebu da se dalje razvija, ali nema dovoljno svežeg kapitala za takav poduhvat i tu bi država, odnosno razvojna banka, mogla da pomogne davanjem povoljnih kredita. Primera radi, mi nameravamo da gradimo fabriku u koju treba uložiti tri miliona evra ali ne možemo da ponudimo hipoteku koja se od nas očekuje – komentariše za Danas Vaso Lekić, vlasnik kompanije Fudlend i dodaje da bi bilo dobro ako bi kamate ostale na istom nivou (oko dva odsto) ali da se pojednostavi kolateral za dobijanje kredita.

On smatra da bi, kad je reč o izvoznim projektima, hrana i uopšte agrar, trebalo da imaju prioritet, mada su za ulaganja atraktivni i obnovljivi izvori i infrastruktura, kao i projekti koji se odnose na zapošljavanje i razvoj nedovoljno razvijenih područja.

Hrvatsko iskustvo

Sudeći prema izjavama predstavnika Hrvatske banke za obnovu i razvoj koje su se mogle čuti pre nešto više od godinu dana, na okruglom stolu koji je organizovala Privredna komora Srbije, iskustva su pozitivna. Zahvaljujući povoljnim kamatnim stopama koje nudi ta banka i koje se na godišnjem nivou kreću od dva do šest odsto (u zavisnosti od kvaliteta preduzetnika i sektora u koji se ulaže) i znatno su niže nego kod komercijalnih banaka (oko 12 odsto), Hrvati su uspeli da podstaknu razvoj privrede i preduzetničkih ideja. Najviše sredstava (više od 70 odsto), uloženo je u izvozne poslove, slede infrastrukturni projekti, a značajno mesto zauzimaju i investicijski krediti usmereni u turizam i industriju. Zbog globalne finansijske krize veliki deo sredstava preusmeren je u kredite za likvidnost s obzirom na to da su se i hrvatski preduzetnici suočili s problemom održavanja likvidnosti. Kažu, ipak, da kriza nije dovela u pitanje stepen naplate kredita čemu je u velikoj meri doprinelo i to što hrvatska razvojna banka posluje i preko poslovnih banaka (više od 60 odsto plasmana tako je realizovano) koje su preuzele rizik vraćanja kredita. Osim izvoznih poslova jedan od prioriteta hrvatske razvojne banke jeste i kreditiranje malih i srednjih preduzeća, i to naročito projekata u oblasti poljoprivrede, turizma ili obnovljivih izvora energije.

Hrvatska banka za obnovu i razvoj (osnovana je 1992. godine) u stopostotnom je vlasništvu države, ali državni budžet nije jedini izvor iz kojeg se finansira. Naprotiv, veći deo sredstava prikuplja na inostranom tržištu kapitala pri čemu za sve obaveze prema inostranstvu garantuje država. Najčešće se zadužuje na londonskom tržištu kapitala, mada su zastupljene i međunarodne finansijske institucije (IBRD, EBRD, EIB, KfW…), koje su, inače, najjeftiniji izvor finansiranja.

Iako će Predlog zakona o razvojnoj banci verovatno pretrpeti izmene (amandmane su već najavili iz Privredne komore Srbije), stručnjaci podsećaju da nacionalna razvojna banka ne bi smela da bude u konfliktu sa centralnom bankom, niti sme da prima depozite a kao primer za to kako bi trebalo da funkcioniše navodi se čileanska Estado banka ili razvojna banka Finske. Upozoravaju, takođe, da u taj poduhvat ne bi trebalo ulaziti ukoliko država nije u stanju da obezbedi dovoljan iznos početnog kapitala i ne može da garantuje stabilnost poslovanja razvojne banke. Doduše, Predlogom zakona predviđeno je da se već naredne godine iz budžeta izdvoji 100 miliona evra, dok bi 2014. i 2015. iz državne kase trebalo obezbediti još po 150 miliona evra, odnosno ukupno 400 miliona evra. Deo kapitala biće obezbeđen trgovanjem hartijama od vrednosti s obzirom na to da će razvojna banka moći da ulaže u vrednosne papire i da tako ostvaruje profit. Stručnjaci se slažu u konstataciji da bi ova finansijska institucija trebalo bi da se fokusira na finansiranje velikih infrastrukturnih projekata utoliko pre što zemlje u tranziciji imaju potrebu za izdvajanjem oko pet odsto bruto domaćeg proizvoda za finansiranje razvoja infrastrukture, a mogućnosti nastupa na domaćem i inostranom kreditnom tržištu su im ograničene. Razloga za formiranje razvojne banke i te kako ima. Pitanje je samo da li su se stekli uslovi, pre svega oni finansijski, za realizaciju jednog takvog projekta ili će se, možda, i ova ideja, čim se izborna euforija stiša, raspršiti kao mehur od sapunice.

Maršalov plan i KfW

Posao izrade studije izvodljivosti koja bi trebalo da odgovori na sva bitna pitanja u vezi sa formiranjem razvojne banke, Ministarstvo finansija poverilo je stručnjacima je nemačke KfW banke. Zanimljivo je da je preko te banke koja se može pohvaliti tradicijom dužom od šest decenija (formirana je 1948) realizovan „Maršalov plan“ a i danas je to veoma značajan akter na, inače, veoma razvijenom finansijskom tržištu Nemačke.

Govor brojki

Podaci govore da su razvojne banke formirane u više od 40 zemalja dok se kreditiranjem razvojnih projekata bavi dvadesetak regionalnih i međunarodnih institucija, kao i 10 fondova. Čak i neke od većih zemalja, poput Japana, Kine, Indije, Brazila, Nemačke… imaju razvojne banke. U našem bližem okruženju tu finansijsku instituciju, osim Hrvatske i Slovenije, imaju i Rumunija, Bugarska, Kipar, Izrael…