Reciklaža starog papira donosi siguran profit

U zemljama Evropske unije godišnje se preradi između 50 i 60 odsto otpada, dok se u Srbiji reciklira tek 12 do 13 odsto otpadnog materijala. Najveći deo prerade obavi se u metalskoj industriji, a zatim sledi proizvodnja hartije pa je zato i sakupljanje starog papira, koji je osnovna sirovina u tom procesu, jedan od bolje organizovanih poslova.
– Papir otkupljujemo od fizičkih lica, kao i od preduzeća koja se bave sakupljanjem a proces smo organizovali kroz četiti otkupna centra – u Beogradu, Zemunu, Kruševcu i Nišu. Sarađujemo i sa firmama koje raspolažu otpadnim papirom, poput novinskih kuća, ali je činjenica da ćemo u narednom periodu morati da povećamo broj otkupnih mesta, jer su nam zbog proširenja proizvodnje potrebne sve veće količine starog papira. Ilustracije radi, posle privatizacije (2004. godine) iz jedine fabrike u Srbiji koja proizvodi ambalažni karton isključivo iz reciklaže, godišnje je izlazilo između 40 i 50.000 tona. U modernizaciju je u međuvremenu, uloženo više od 30 miliona evra, mašine su obnovljene, proces je usavršen, tako da sada godišnja proizvodnja dostiže 75.000 tona a do 2009. godine dostići će oko 95.000 tona. To je, inače, maksimalni kapacitet postrojenja, pa smo planirali da u narednih nekoliko godina montiramo još jednu proizvodnu liniju kapaciteta 150.000 tona – kaže za Danas Miloš Ljušić, direktor prodaje u Fabrici kartona Umka, koja posluje u okviru Kapa star grupe.

Vidan napredak

– U Srbiji je pre četiri godine reciklirano samo tri odsto otpada a podaci iz ove godine ukazuju da se sada preradi između 12 i 13 odsto otpadnog materijala. najveći procenat reciklaže ima metalni otpad, zatim papir a sledi plastika. Takođe, pre četiri godine reciklažom otpada bavilo se 27 preduzeća dok je danas registrovano 279. Od tog broja, 19 se bavi nekim oblikom prerade hartije, dok samo jedna fabrika u zemlji koristi sto odsto strari papir kao sirovinu za proizvodnju kartona – kaže za Danas Gordana Perović, direktor Agencije za reciklažu.

Iako su potrebe srpskog tržišta za kartonom sve veće, jer rast proizvodnje povlači za sobom veću potrošnju ambalaže, činjenica je da se privreda sporo oporavlja i ne može tako brzo da dostigne optimum. Potrošnja na domaćem tržištu je za sada limitirana na oko 20 do 25.000 tona kartona godišnje. Naš sagovornik podseća da se razvijenost jednog tržišta meri, između ostalog i potrošnjom ambalažnog kartona po glavi stanovnika mada ne treba zanemariti i demografske karakteristike tržišta. Tako, recimo, u Rumuniji, koja je znatno veća od Srbije, više od polovine stanovništva živi u selima a takav odnos ruralnog i gradskog stanovništva smanjuje potrebu za ovom vrstom proizvodom, pa je u toj zemlji potrošnja na nivou naše.
– Oko 70 odsto proizvodnje iz Umke plasira se na tržište zapadne Evrope, gde je konkurencija izuzetno jaka. Iako postoji samo nekoliko fabrika koje se bave proizvodnjom kartona, reč je o gigantima sa kojima se nije lako nositi. Najveća u branši svakako je austrijska grupa MM, koja pokriva više od 60 odsto evropskog tržišta, gde godišnje plasira oko 1,5 miliona tona različitih vrsta kartona, a u širokom asortimanu najveći deo odnosi se na proizvodnju iz reciklaže. Takođe, veliki proizvođač je i Reno di Mediči, koji godišnje isporuči oko milion tona ambalažnog kartona, dok je nekoliko preostalih fabrika nešto skromnijeg kapaciteta. U takvoj konkurenciji, uspeli smo da se nametnemo zahvaljujući optimalnom odnosu između cene i kavliteta. Ipak, moram da priznam da proizvođačima iz Srbije nije lako da plasiraju svoj proizvod jer, naročito na početku saradnje, postoji veliko podozrenje prema našoj robi. Međutim posle prvih kontakata, prezentacija, a naročoto nakon obilaska fabrike, barijere se ruše i u prvi plan dolaze razgovori o kvalitetu, ceni, rokovima – ističe Ljušić.
On naglašava da veliku ulogu igra i sam izgled fabrike, koja je jedna od najsavremenijih u Evropi, jer je renovirana pre dve godine. „U proizvodnji kartona nema grinfild investicija, uglavnom se koriste stari pogoni koji se osavremenjavaju a prednost naše fabrike je to što je modernizaciju izvršila među poslednjima. Sada ne samo što je proizvodnja tehnološki unapređena, nego nema ni zagađenja okoline jer se i otpadne vode iz procesa tretiraju“ kaže Ljušić i dodaje da je to razlog što je ovogodišnji rast proizvodnje od oko 25 odsto, u celosti plasiran na inostrana tržišta. Najviše se izvozi za nemačko tržište, zatim u Poljsku, Češku, Slovačku, Rusiju, Rumuniju, Italiju, Bugarsku, Grčku čak i Veliku Britaniju.
– Samo nekoliko fabrika u Evropi proizvodi celulozu, papir i karton od čiste nereciklirane sirovine, ali taj proizvod je dosta skup i kreće se oko hiljadu evra za tonu. Reciklirani karton, zavisno od gramature, košta između 500 i 600 evra po toni, a ne koristi se jedino u farmaceutskoj industriji, kozmetici i za pakovanje hrane koja nije prethodno zaštićena celofanskom ili alufolijom. Karton iz Umke, najčešće se primenjuje u konditorskoj, duvanskoj, mašinskoj i tekstilnoj industriji, ali naši partneri su i velike evropske korporacije – Danone, Nestle, Dženeral elektrik, Boš, Braun, a ugovaramo i proizvodnju za italijansku Pompeu, koja je otvorila fabriku čarapa u Zrenjaninu. Zapravo, naš karton se isporučuje velikim štamparijama u Evropi koje potom štampaju i oblikuju ambalažu za te kompanije – kaže Ljušić.
Iako je proizvodnja iz reciklaže ne samo profitabilan posao nego i društveni interes, još nisu usvojeni zakoni koji regulišu tu oblast. Iako je rok za njihovo usvajanje bio kraj 2007. godine, još nisu ni ušli u skupštinsku proceduru. O olakšicama u proizvodnji ili o pomoći da se organizuje prva faza tog procesa – sakupljanje i sortiranje otpada, niko i ne govori. Stručnjaci ističu da je najveći problem to što sakupljači nemaju uslova ni motiva za organizovaniji rad. Tim poslom bave se uglavnom pripadnici romske nacionalnosti, ali oni rade kao individualni sakupljači koji nisu sigurni da će uspeti da prodaju otpad, niti da će im biti isplaćena adekvatna cena za predate sirovine. Zbog toga bi bilo neophodno da se formiraju udruženja preko kojih bi oni ostvarivali osnovna prava iz radnog odnosa i koja bi regulisala standarde prilikom otkupa.